Vikiliks: Pobuna činovnika

Pobune izvedene u ime nekih univerzalnih projekata, poput liberalizma ili komunizma, kao da pripadaju prošlosti.

Ali aktivnosti Vikiliksa ne služe nikakvim određenim osobama niti interesima.

One pre imaju opšti, univerzalni cilj: osigurati slobodan protok informacija.

Stoga fenomen Vikiliksa svedoči o ponovnom uvođenju univerzalizma u politiku.

Već i sama ta činjenica fenomen Vikiliksa čini izuzetno značajnim.

Iz istorije znamo da jedino univerzalistički projekti mogu dovesti do stvarne političke promene.

Ali Vikiliks ne svedoči samo o povratku univerzalizma već i o temeljnom preobražaju koji je pojam univerzalizma pretrpeo u proteklim decenijama.

Vikiliks nije politička partija.

On ne nudi nikakvo univerzalističko viđenje društva, politički program ili ideologiju čiji je cilj da duhovno ili politički ujedini ljudski rod.

Umesto toga, Vikiliks nudi skup tehničkih sredstava koja omogućavaju univerzalni pristup ma kom posebnom, partikularnom sadržaju.

Univerzalnost ideja je tu nadomeštena univerzalnošću pristupa.

Vikiliks ne nudi neki univerzalistički politički projekat, već univerzalnu informativnu službu.

Etos Vikiliksa je etos građanske, administrativne službe – ovog puta globalizovane i univerzalne.

Izdaja činovnika

U svom čuvenom eseju Izdaja činovnika / La trabison des clercs (1927), kod nas preveden kao Izdaja intelektualaca (Socijalna misao, Beograd 1996), Žilijen Benda dobro je opisao taj etos, kao i novu univerzalnu klasu kakvu taj etos podrazumeva.

Pripadnike te klase nazvao je činovnicima.

Reč činovnik često se prevodi kao intelektualac.

Ali intelektualac je za Bendu zapravo izdajnik činovničkog etosa, jer intelektualac preferira univerzalnost svojih ideja u odnosu na univerzalnu dužnost pružanja usluga.

Pravi činovnik ne zagovara nikakve posebne poglede na svet, pa ni one najuniverzalnije.

Umesto toga, činovnik služi drugima, pomažući im da ostvare svoje posebne ideje i ciljeve.

Benda je u činovniku prevashodno video funkcionera, administrativca u jednoj prosvećenoj, demokratskoj državi, utemeljenoj na zakonu.

Danas je, međutim, pojam države izgubio auru univerzalnosti kakvu je posedovao u času kad je Benda pisao svoju knjigu.

Država, čak i kad je iznutra organizovana na najuniverzalističkiji način, ostaje nacionalna institucija.

Njeni su činovnici, nezavisno od svog univerzalnog etosa, nužno ugrađeni u aparate moći koji slede partikularne nacionalne interese.

Ta ugrađenost je jedan od razloga zbog kojih je etos tradicionalnog činovnika, kakvog opisuje Benda, postao unekoliko sumnjiv.

No, ja bih, ipak, rekao da danas prisustvujemo preporodu činovništva i činovničkog etosa.

Činovnici interneta odmenili su državne činovnike.

Internet je isprva bio pozdravljen jer se u njemu videla prilika za prevazilaženje i za podrivanje moći državne birokratije.

Iz današnje perspektive je ipak jasno da je internet samo preneo etos i funkcije jedne univerzalne klase s državnih na vlastite činovnike.

Ali ta tranzicija nije išla glatko.

A Vikiliks je najbolji primer problema s kojima se novi univerzalizam suočava u savremenom svetu.

Novi univerzalizam svoj osnovni politički kulturni zadatak vidi u univerzalnom predstavljanju mnogostrukih i heterogenih kulturoloških perspektiva, koje proishode iz različitih kulturnih identiteta, rodnih i klasnih određenja, kao i ličnih priča subjekata.

Njegov je cilj da nijednoj od tih perspektiva ne uskrati univerzalno eksponiranje.

Čini se da to vodi izvesnoj degradaciji univerzalnog, jer ukazuje na nedostatak vere u mogućnost univerzalistički projekata ili ideja koje bi bile prijemčive čitavom ljudskom rodu i mogle da ga ujedine.

Novi univerzalizam interneta naizgled čini da čovečanstvo ostane podeljeno u duhovnom, ideološkom, kulturnom i političkom smislu – premda ga informativno i tehnološki ujedinjuje.

Ali stvari nisu tako jednostavne.

Istorijski poznati univerzalistički projekti nastali su iz verske ili filozofske žudnje za prevazilaženjem individualnih gledišta i dosezanjem jednog univerzalnog gledišta koje bi bilo pristupačno i relevantno svima.

Upravo je duboko nepoverenje u mogućnost takvog čina prevazilaženja diskreditovalo univerzalizam tokom dvadesetog veka.

No, još je moguće odreći se vlastitog partikularnog gledišta ne prevazilazeći ga, ne nudeći pritom nikakva univerzalistička rešenja.

Čin prevazilaženja se tu nadomeste činom radikalnog redukovanja.

Tim redukovanjem nastaje subjektivitet bez ikakvog identiteta – ili, pre, sa nultim identitetom.

Bezlični tok znakova

Skloni smo da u subjektivitet vidimo nosioca neke individualne, originalne poruke, izvorište objedinjeno pogleda na svet, generatora osobenih, ličnih, individualnih značenja.

Ali moguć je i subjektivitet bez ikakve individualne poruke ili pogleda na svet – neutralni, anonimni subjektivitet, koji ne generiše nikakva originalna, individualna značenja ili gledišta.

U stvari, takav subjektivitet ne samo da je teorijski moguć već je danas sve prisutniji u svetu oko nas. to je subjektivitet onih subjekata koji ne žele da iskazuju sopstvene ideje, uvide ili želje, već samo da omoguće iskazivanje ideja, stavova, želja i pogleda na svet drugim subjektivitetima.

Takve subjekte bih nazvao univerzalnim subjektima: ne zato što prevazilaze svoja partikularistička gledšta, krećući se ka univerzalnom, već zato što naprosto uklanjaju sve privatno, lično i osobeno, jednim neobičnim činom samoredukovanja.

Oni su neutralni, anonimni subjekti – ne metasubjekti iz klasične teologije ili metafizike, već pre infrasubjekti, koji nastanjuju infrakstrukturu savremenog sveta.

To su činovnici u Bendinom značenju reči, i oni stvaraju univerzalne infrastrukturne, umrežene, rizomske preduslove koji drugim ljudima omogućavaju da zadovolje specifične želje i ostvare specifične projekte. Infrastruktura interneta danas je povlašćeno mesto savremene generacije činovnika.

Oni upravljaju kompanijama poput Majkrosofta, Gugla, Fejsbuka i Vikipedije.

A Vikiliks spada u istu kategoriju, zato što njegov cilj nije da prenese vlastitu poruku, već samo poruke drugih – čak i kad to podrazumeva prenošenje tih poruka u svim smerovima, protivno volji onih koji su ih odaslali.

Subjektivitet činovnika se ne može dekonstruisati, jer one proizvodi nikakva značenja.

On je po sebi medij, a ne poruka.

Imun je na sva gledišta ili značenja u kojima vidi simptome koruptivnosti.

Činovnici su otvoreni za sve upravo zato što ništa ne prihvataju.

Njihov mentalitet i etika su isključivo uslužne prirode.

Oni mogu imati svojih tajni, ali te tajne čekaju da budu otkrivene kao nova sredstva komunikacije, koja će, opet, biti dostupna svima.

Oni zaista sačinjavaju nešto nalik savremenoj univerzalnoj klasi, koja nema vlastitih, pa čak ni univerzalnih ideja ili ciljeva.

Umesto da iskazuje sopstvena gledšta, činovnik drugima obezbeđuje preduslove da iskažu svoja.

Tako se suočavamo s donekle paradoksalnom situacijom.

S jedne strane, danas verujemo u nužnost uključivanja svih subjekata s njihovim posebnim porukama u mreže univerzalnog eksponiranja i komunikacije.

Ali, s druge strane, znamo da ne možemo jemčiti za integritet i postojanost tih poruka nakon tog čina uključenja.

Tokovi informacija se razlažu, izobličuju i sabotiraju sve individualne poruke, pretvarajući ih u više ili manje slučajne skupove plutajući označitelja.

Premda verujemo u politiku uključivanja, ništa manje ne verujemo ni u neumitnu smrt uključenih subjekata – skupa s njihovi individualnim porukama – uzrokovanu tim istim činom uključenja.

U slučaju interneta, kao glavnog medija našeg doba, suočeni so s potencijalno anonimnom masom tekstova i slika, u kojoj su izvori određenih tekstova i slika – skupa sa specifičnim namerama njihovih autora – nedostupni.

Postupak copy-and-paste, kojim je definisan način funkcionisanja digitalnih medija, svaki individualni iskaz pretvara u anonimni, bezlični redimejd, koji svaki korisnik interneta može u svakom trenutku iskoristiti.

Univerzalno se, zahvaljujući internetu, ukazuje kao bezlični tok znakova.

U tom pogledu, nova univerzalnost – univerzalnost činovništva interneta – u krajnjem ishodu ipak stvara neku univerzalnu sliku.

Ali to nije slika neke univerzalne ideje, projekta ili opredeljenja, već pre nekog univerzalnog događaja – činjenice da je tok znakova poprimio ovo, a ne neko drugo obličje u određenom trenutku vremena.

Ukidanje privatne sfere

Džulijen Asanž rečito je opisao tu novu, postmodernu, postistorijsku univerzalističku viziju, u nedavnom intervjuu datom Hans-Ulrihu Obristu: Aktivnost Vikiliksa se praktično nadovezuje na deridijansku dekonstrukciju.

To je postupak kojim se oslobađaju znakovi zarobljeni i nadzirani subjektivitetom.

Razlika je jedino u sledećem: u slučaju interneta, više nemamo posla s metafizičkim, već sa čisto tehničkim nadzorom nad znakovima.

Zbog toga se umesto filozofske kritike primenjuje hakovanje.

Hakovanje se često kritikuje zbog intruzije u privatnu sferu, ali telo svih savremenih medija zapravo je potpuno ukidanje privatne sfere.

Tradicionalni mediji se ne ponašaju nimalo drugačije kad proganjaju poznate ličnosti da bi otkrili tajne iz njihovog privatnog života.

U izvesnom smislu, Vikiliks čini isto u okvirima interneta.

Nimalo slučajno, on sarađuje s međunarodnom štampom – s listovima kao što su Njujork tajms, Špigl i mnogi drugi.

Ukidanje i konfiskovanje privatne sfere (ali ne i privatne svojine!) jeste ono što Vikiliks povezuje s tradicionalnim medijima.

Vikiliks bi se, zapravo, mogao smatrati medijskom avangardom.

On ne predstavlja pobunu protiv medija.

Pre bi se reklo da se on odvažnije i brže kreće u smeru zajedničkog telosa savremenih medija, ostvarujući cilj univerzalne klase – novu univerzalizaciju sveta posredstvom jedne univerzalne službe.

Međutim, tu se postavlja još jedno pitanje: U kom pogledu i u kojoj meri je ta univerzalna služba uključena u savremenu tržišnu ekonomiju, u globalne tokove savremenog kapitala, koji takođe pretenduju da budu neutralno, neideološko i svima dostupno sredstvo za ostvarivanje ličnih ciljevai zadovoljavanje ličnih želja?

Očito je da su korporacije koje utiču na različite aspekte interneta u celosti uključene u globalna kapitalistička tržišta.

Ali šta reći o Vikiliksu? Njegovi napadi su više usmereni na državnu cenzuru nego na tok kapitala.

Odnos Vikiliksa prema kapitalizmu dao bi se formulisati na sledeći način: iz vizure Vikiliksa, kapital nije dovoljno univerzalan, jer u krajnjem ishodu zavisi od patronata nacionalnih država i oslanja se na njihovu političku, vojnu i industrijska moć.

Zbog toga glavne korporacije interneta sarađuju s državama, koje sprovode cenzuru i sprečavaju slobodan protok informacija služeći se različitim sredstvima zaštite.

Kapitalizam po pravilu doživljavamo kao moć koja korumpira državu – demokratsku, univerzalističku nacionalnu državu.

Ali Vikiliks na posredan način preokreće tu optužbu.

I zaista, situacija se može sagledati i iz drugačije perspektive: kapitalizam ne ispunjava svoja globalna obećanja zato što ga neprestano korumpiraju nacionalne države i njihovi bezbednosni interesi.

U tom pogledu, Vikiliks nudi perspektivu jedne univerzalne službe koja po univerzalnosti nadmašuje kapitalizam – koja je globalnija od globalnih tržišta.

Kao što smo rekli, o praktičnoj primeni Vikiliska se često raspravlja i ona se kritikuje zbog svoje invazivnosti i povrede privatnosti.

Ali tom praksom se privatnost pojedinaca zapravo ne narušava u tolikoj meri.

Naravno, Asanž, kao i mnogi drugi članovi družine s interneta, ne polaže mnogo na autorska prava, a šire gledano, ni na prava pojedinaca da blokiraju tok informacija.

Njihova je aktivnost prevashodno usmerena protiv onoga što bismo mogli nazvati državnom privatnošću – i to zato što je državna cenzura naizgled u koliziciji s onim obećanjima univerzalnosti za koje je jemčila i još jemči moderna država.

U tom smislu, povreda državne privatnosti naprosto znači restauraciju izvornog cilja države, a državi pruža priliku da napreduje ka većoj univerzalnosti.

Tako bi se moglo reći da Vikiliks svedoči o pobuni činovnika protiv nacionalnih država koje su izdale njihov etos i njihov univerzalni poziv.

Iz vizure Vikiliksa, ta izdaja je odraz nesposobnosti postojećih državnih aparata da zaista postanu univerzalni, time što će svoje nacionalne interese redefinisati u kontekstu univerzalnog.

Vikiliks je prvi primer prave postmoderne univerzalne zavere.

On funkcioniše ne pozivajući se ni na kakvu istinu, univerzalnu ili partikularnu.

U isto vreme, on svedoči o tome da je univerzalna dostupnost informacija moguća jedino u vidu univerzalne zavere.

Nimalo slučajno, Asanž se u svojim spisima i intervjuima neprestano poziva na Solženjicina kao na glavni izvor svog nadahnuća.

I zaista, sve što je Solženjicin učinio može se opisati kao domišljati spoj zavereništva i publiciteta.

Poput mnogih drugih sovjetskih disidenata, on je otkrio da je međunarodna štampa izvor moći koja može parirati moći sovjetske države.

I poput drugih sovjetskih disidenata – barem u periodu sovjetske vlasti – on nije zagovarao nikakvu ideologiju.

Naprosto je želeo da ponudi svedočanstvo.

Želeo je da obezbedi pristup onome što je bilo skriveno.

Ali da bi bio u stanju da to učini, on je, poput drugih disidenata, morao da se ponaša zaverenički.

Putanja Vikiliksa sada postaje razumljivija: on tumači i otelovljuje univerzalnu službu kao zavereništva – i zavereništvo kao univerzalnu službu.

A takvo razumevanje nosi sa sobom rizike po sam Vikiliks, kao i po njegove članove.

Aleksandar Kožev je još tridesetih godina u svojim čuvenim predavanjima o Hegelu rekao da je istorija univerzalnih vizija okončana, da je ljudsko biće prestalo da bude subjekat istine i da je postalo sofisticiranja životinja s posebnim interesima i željama.

Kožev je pretpostavljao da postistorijski način postojanja isključuje mogućnost nekog većeg rizika, budući da se takva mogućnost javlja samo usled privrženosti subjekta nekoj univerzalnoj istini.

Tako se, prema Koževu, jedini način da neko ostane filozof po okončanju istorije sastoji u stupanju u neku univerzalnu službu poput Evropske komisije. Kožev je putanju univerzalne službe i administracije smatrao bezbednom.

Vikiliks i sam Asanž, pokazali su da putanja univerzalne službe takođe može biti veoma rizična.

Oni su postali disidenti univerzalne službe i tako izumeli novu vrstu rizika.

Ili su, pre, taj rizik tematizovali i učinili ga očiglednim, posvećujući se univerzalnoj službi i administraciji kao vidu zavereništva od samog početka.

To je zaista istorijska inovacija.

I može se očekivati da će ta inovacija uroditi zanimljivim plodovima.

Boris Grojs (1947), filozof, istoričar umetnosti, teoretičar medija, rođen je u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, odrastao je, školovao se i radio do 1992. u Sovjetskom Savezu, kad emigrira u Zapadnu Nemačku. Predavao je i danas predaje na više američkih i evropskih univerziteta.

U knjizi „U toku”, koju je objavilo JP Službeni glasnik (urednica Milka Zjačić Avramović), u prevodu sa engleskog Miodraga Markovića, Grojs sagledava fenomen umetnosti u doba interneta.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.