Vilinska kočija za „najsamiju“ decu

Taman kada je dan zaličio na svaki prethodni , na vratima se pojaviše gosti – pravi glumci, oni sa televizije! U posetu im došli Slobodan Boda Ninković i Jovica Jocko Tišma, doneli im pregršt vrednih poklona i još odigrali pravu dečju predstavu „Baš bi bilo fino“, sa kojom već mesec dana, u okviru projekta „Vilinske kočije“, obilaze najmanje škole u Srbiji.

Dok popularni Jocko razgovara sa uzbuđenim mališanima, koji, iako su svega petnaestak kilometara udaljeni od grada, nemaju priliku da uživaju u blagodetima koje pruža pozorišna umetnost, Boda Ninković za naš list kaže da pozorišni projekat „Vilinska kočija“ ima za cilj da se i upravo deci sa sela približi ovakva vrsta kulturnih sadržaja.

– U Srbiji ima oko 350 „patuljastih“ škola u kojima je svake godine sve manje đaka. Tako smo u školici u Sopotnici odigrali predstavu za samo dva đaka, sina seoskog učitelja i ćerku školskog poslužitelja. Sličnu situaciju doživeli smo i u selu Lebet u blizini Vlasinskog jezera, u kome je učiteljica dvoje dece ujedno i njihova majka. Oni i ostali njihovi drugari po malim školama, posebno onim zabačenijim, su , čini mi se „najsamija“ deca na svetu i zato smo odlučili da im poklonima pažnju i time što glumimo samo za njih pokažemo i da su oni nekome važni – ističe Slobodan Ninković i kaže da je do sada ova trupa smederevskog pozorišta „Dečja zemlja“ , zahvaljujući brojnim sponzorima i Ministarstvu kulture, obišla desetak najmanjih škola u svim delovima Srbije i da je planirano da se projekat nastavi i tokom sledeće godine. Uporedo sa ovim događajima, glumci i njihovi saradnici rade na izradi dokumentarnog filma o životu ovih mališana, u kome su oni glavni junaci, a koji će biti distribuiran u pedesetak lokalnih televizija, kako bi njihovu životnu priču videlo što više naših sunarodnika.

Sa ništa manje radosti i blagonaklonosti, poznate glumce, pored Isidora, Matije, Irene i Ivane, nisu dočekali ni njihovih tridesetak starijih drugara iz matične škole u Gornjoj Bistrici, u kojoj je, zbog skučene učionice u Donjoj Bistrici, i odigrana predstava „Baš bi bilo fino“. Želeći da se kao domaćini pokažu u što boljem svetlu, mlađani Bistričani su najpre zamenili uloge sa glumcima – njih su smestili u publiku, kako bi im pokazali da ni njima gluma, pesma, igranje i pevanje nisu nepoznati.

– U našoj školi uspešno radi dramsko-recitatorska sekcija, u koju se uključuju gotovo svi đaci i koji su do sada, osim na školskim svečanostima i priredbama , nastupali i na brojnim manifestacijama u Varoši, pogotovo onim koje su inspirisane izvornim narodnim stvaralaštvom. Ovaj susret sa poznatim glumcima je za njih, ipak, poseban i nesvakidašnji događaj, koji će verovatno pamtiti čitav život – kaže Stefanija Bakić, nastavnica srpskog jezika u OŠ„Dobrica Rajić“ .

Nakon predstave, Bocko i Jocko su se još malo družili sa malim Bistričani, podelivši im poklone i zahvalivši im se na gostoprimstvu i programu koji su izveli za njih. Rastali su se pomalo tužni i uz poneku suzicu, uz neprestano mahanje gledajući kako pozorišni karavan zamiče iza brda put nekog novog malog sela kako bi obradovao neke druge usamljene mališane.

Školi preti katanac

Kada sledeće godine Ivana krene u peti razred u matičnu školu u Gornjoj Bistrici, u ovom izdvojenom odeljenju ostaće samo troje đaka, jer u selu nema više dece stasale za polazak u školu. Ono što zabrinjava je i što je tendencija smanjenja učeničke populacije primetna i u matičnoj školi , gde je ove jeseni u đačke klupe selo svega troje prvačića. U školi u Donjoj Bistrici sam već 17 godina i situacija je sve teža. Kada sam počela da radim , u četiri razreda bilo je 12 đaka – kaže Ljiljana Bataković, učiteljica u Donjoj Bistrici.