Vinski svetac iz doba „jednoumlja“

Turistička organizacija Trstenika, evo, već devetu godinu okuplja ove ljude, a predsednik opštine deli plakete i diplome najboljima.

Ove godine i ovaj autor je imao priliku da predstavi knjigu „Ono što morate da znate o vinu“. Iz Pariza (gde je nagrađena) u Trstenik. Nije ni to tako loše.

Vino je jedino piće koje je u antičkoj Grčkoj imalo svoga boga. I nimalo nije slučajno što je Dionis bio i bog hleba. Tako je bilo u osvit naše civilizacije. Hrišćanstvo je sve to samo preuzelo: pričest se obavlja uz vino i hleb; na Dan Sv. Trifuna orezivanjem počinje sezona radova u vinogradu, što ne prestaje sve do berbe. Posle se radovi sele u podrume. Onda dolazi i treći četvrtak u novembru: degustacija mladih vina. Već počinje da „čuj kako jauče vetar“, što je tek mali predah za uživanje u urađenom. Onda ponovo 14. februar…

Ko je pomislio da je u vreme „jednoumlja“ pomisao na svakog boga izčilela, grdno se prevario. Vino je, po ko zna koji put, pobedilo.

Milenko Marić, sada penzioner, od 1985. do 2005. godine bio je direktor Navipovog podruma u Krnjevu. Mija Radovanović je nekako u isto vreme bio tehnolog u tom podrumu. Kako se danas smatra, jednom od najkvalitetnijih podruma, što je stekao i svetsku slavu. Ali i prvu slavu u onoj državi.

– Danas ni sam ne mogu da se setim kako, ali čini mi se da sam u nekim novinama pročitao da je 14. februar Dan ljubavi i vina, što mu nekako ide zajedno – priseća se Marić. „Pomislio sam, što da ne, ajde i mi to da obeležimo. U svečanoj sali, u najužem društvu napravio sam prijem, koktel za prijatelje. U ime Dana ljubavi i vina. Obišli smo vinograd, ama kakvi popovi, to niko nije smeo ni da pomisli. Skoro da je sve bilo polutajno. Ali, imao sam podršku generalnog direktora, koji je bio predsednik Komiteta, pa je sve prošle bez ikakvih ideoloških nerazumevanja. Čak je i televizija Beograd došla i sve snimila. Danas tvrdim: to je bila prva javna slava u Srbiji!“

Ono što je Navip tada započeo, nastavilo se: isto tako, za prijatelje, poslovne saradnike, vinogradare. Ali, počeli su da se pojavljuju i funkcioneri. Predsednici opština, naravno, onda i predstavnici Privredne komore Srbije. Da li su oni najznačajniji za stvaranje izreke o jagnjećim brigadama, nije poznato. Ali, jeste da se ni onda, a ni danas, ne libe i ne zaziru od dobre trpeze i dobrog gutljaja.

Mija Radovanović, jedan od sigurno najznačajnijih srpskih vinogradara i vinara, već po funkciji bio je uključen u celu rabotu, pa može da svedoči i kako se 1989. slavlje preselilo u motel, a Sv. Trifun i zvanično bio priznat kao slava vinogradara. Posle toga, svako ko je nešto značio u ovom poslu počeo je da slavi slavu. Neki u najužem krugu saradnika, neki glamurozno sa više kamera nego vinara, neki (baš Trstenik) kao priliku da se okupi cela branša.

Uz sve ono što nas je pratilo devedesetih godina, uz inflaciju, ratove (u kojima nismo učestvovali), pad standarda i opšte beznađe, (tada još) mali podrum Radovanović postao je porodična manufaktura. Baš onakva kako danas rade mali vinari u Trsteniku.

Etikete, ako ih ima, lepe se ručno, češće vino degustira iz bokala. I to je jedino što čini vezu vremena početka obeležavanja Svetog Trifuna i današnjicu.

Sada, nekako je postalo logično da ovakve svetkovine počinju činodejstvovanjem velikodostojnika sa pratnjom, a pošto su Trsteničani dobri ljudi i dobri domaćini, oni umeju gostima da zahvale kako treba.

Vinom, naravno.