Virus je muškog roda, iako nosi žensko ime u slengu

U Beogradu sam, sa identifikacionim brojem iz crnogorskog pasoša uradila PCR test. Rezultati su mailom došli brzo, negativna sam. Ne samo na koronu, nego i na sveukupno zatvaranje ljudi u granice, nadam se nametnute. Teško će se proširiti i kad skinemo maske. Zove me kćerka vajberom iz Crne Gore, skoro pa viče: „Kad će se shvatiti da fašizam nije samo pozdrav. Lako je tebi, ti svuda imaš te tvoje Jugoslovene“. Ona ih nema. Ima 25 godina.

Petak, 29. avgust

Vozač iz kombija zove me u 4 i 30. Pokušavam da budem tiha da ne probudim partnera. Na kraju se ipak svi razbudimo dok tražim avionski jastuk za vrat da bi osmočasovna vožnja bila udobnija. Nema ga, a i ovako prava kičma u bilo kom kontekstu nije od presudne važnosti. Ulazim u kombi. Shvatam da vozač ne poznaje grad. Mene je trebao da pokupi na kraju, kod Sava centra sam, a dva naredna sata uz navigaciju sa mobilnog, i moju usmenu, kupimo ostale po Vračaru i Senjaku. Džaba navigacija bez odredišne tačke, a ni ja ne znam najbolje šta je lijevo, a šta desno. Sve je kao u onoj priči kad slijepac vodi slijepce. Na kraju smo prešli granicu. Vozač javlja gazdi putničke agencije da su nas malo maltretirali na hrvatskoj granici. Neistina, ali svi ćutimo. On treba da zadrži posao koji ne zna, a ostalima je cilj da stignu.

Putovali smo 11 sati. Sjetim se partnera koji misli da sam blesava što sam igdje krenula. Sad sam i samoj sebi – luda. Mislim o rečenici koju je rekla Antonela, novinarka, slučajno smo zajedno putovale a bilo bi lakše da smo znale da idemo obje – da granice ne prelaze ljudi, nego pasoši. Moj san je sve teže ostvariv – da pasoš CG postane i pasoš EU. Kakva god da je EU. Ovako stalno trebam ausvajs. Izlazim ispred hotela Histria na Verudeli. Miriše more i istarski četinari.

U Areni sam. Vidjeću moju Mare Šakričić, ali i to je teže jer nas ljubazne razvodnice vode do određenih mjesta. Temperatura mi je 35,6. Slabo koga sem naše ekipe, razaznajem ispod maske, a i mi sjedimo – odvojeno, iako smo prije pet minuta svi bili skupa. Pravila Stožera, da bi se održao festival.

Na terasi smo hotela. Kao gimnazijska okupljanja. Producentkinja Mare donosi piće sa pumpe. Ekipa Tereze hladne večere. Ništa ne radi nakon ponoći jer je epidemija. Virus ne ide na mise, bogosluženja, i političke skupove. A i koronarnu godinu obilježili filmovi o ženama koje se preispituju. Što bi rekli u patrijarhatima u kojima još uvijek većinski živimo, žene traže preko hljeba pogače. Nije ni čudo, da se pojavio virus. Muškog je roda, kao i svi popovi. Iako su mu u slengu dali žensko ime.

Počeo je dan izbora u Crnoj Gori. Teoretski. Praktično se čeka jutro.

Subota, 30. avgust

Prvi put nakon referenduma, mislila sam da glasam. Za URU. Ali po mom starom običaju, odoh jer mi je prilika da predstavim film, neko bi mudro rekao i Crnu Goru, važnija. Iako sam, čak i u Istri, uznemirena oko izbora. I ne znam da li je to dobro. Ili loše. Preispitujem odluku, ali sam je donijela. Kao Ana, Zorka i Jelena u Grudima. Ne mogu ni da pratim situaciju, jer wifi imam samo u hotelu. Nakon dobrog filma Tereza, grljenja dragih ljudi, sa nekima smo snimali i naš film u Splitu, potvrđujem ono što sam znala. Da filmovi nisu isti kada su online. U hotelu, na mobilnom, naskaču poruke. Pomalo šaljive – pobijedio Sv. Vasilije.

Pokušavam da nadoknadim neprisustvo partneru i kćerki. Ne znam zašto mi se pojavi no service, kad uredno plaćam račune dva mobilna operatera. Valjalo bi da napišem pritužbe i T mobile i Telenoru. Ali odabraću važnije – da gledam, čujem, učestvujem, i pričam. U glavi mi je duhovita scene iz Tereze – „Ti si Srbin? Pravi Srbin“. Vraćaju mi se replike iz života, sa drugih adresa: „Kako možeš da budeš Crnogorka?“ Posljednjih 30 godina smislila sam niz duhovitih odgovora. Iako konteksti i nisu duhoviti. Unutrašnji monolog u Istri. Ovdje me to ne pitaju.

Nedelja, 31. avgust

Danas je projekcija Grudi u Istarskom narodnom kazalištu. Kiša u Puli je dovela pristojan broj ljudi na film. Publika je zauzela sva mjesta, određena kao slobodna. Aplauz. I još jedan. Moderator Boško Picula dobar, spreman. Sluša šta odgovaramo, nadovezuje se. Pošto je nas nekoliko otišlo na piće, stižu i pitanja – Da li će opstati Crna Gora? Odgovaram da je to neupitno, jer je to završena priča. Javlja se kćerka, iz CG, prvi put glasala. Ovdje je gužva, kaže, slave sa srpskim zastavama, ali Dritan je dao neku dobru izjavu. Pita da li sam pročitala – nisam. I ovu priliku, kao i sa prethodna dva, direktno nepolitična filma, ali o nama koji ne možemo da živimo normalno pojela je politika.

Decenijama ne mogu normalno da radim ono što najbolje znam. Za šta sam učena, što najviše želim. Jer su uvijek neki izbori. Otišla bi na Novi Zeland – kažem joj. Ona odgovara – sad si stara da odeš bilo gdje.

Ponedeljak, 1. septembar

Staje kiša. Nakon razgovora za hrvatski radio, nalazim se sa istrijankom Mirnom, koja mi priređuje prekrasan dan. U 16 sati ulazim u kombi, i nazad za Beograd. U kombiju smo natrpani, devetoro nas je sa biciklom. Niko osim mene, nema masku, ne smijem da pitam zašto, jer sam – žensko. Pitala sam ipak, nasmijali su se. Jedan od putnika, između dva brate, kaže: „Hahah… evo nas ko Sirijci, brate“. Ćutim cijelo vrijeme, a iz nepoznatih razloga odjednom naskočile obje mreže mobilnih operatora. Rade samo kada sam u pokretu. Kao što se korona prenosi samo kad hodamo, ne kad sjednemo u kafić. To su pravila. Na Fejsbuku ona ne postoje. Podijeljeno društvo koje nikad u tom broju nije izašlo da glasa, sada iznosi stavove. Postove sa rečenicama Slavka Perovića, stavljaju i DPS-ovci i URA, dok ovi treći slave slobodu neupitnu. Da se vratim na kćerkinu rečenicu o fašizmu. Nije samo pozdrav, i postovi na mreži su isključivi, a može da bude i konkretno djelovanje.

Približavamo se granici, vozač viče nakon ponoći – Dajte mi srpski pasoš. Odgovaram – nemam. Jako mi se spava, i hoću da stignem u Bulevar Zorana Đinđića. Ne mislim više ni o čemu, dok kroz mrak posmatram policajaca na granici, kao deveta u kombiju. Vratio je sve pasoše. I sa crnogorskim sam prošla.

Utorak, 2. septembar

Jutro počinje telefonskim objašanjavanjem da Dritan jeste Albanac, nećemo ga zvati Šiptar, ne okuplja samo Albance, da je stranka sa četiri presudna mandata, građanska. I da je za Crnu Goru. Stalno pričam istu priču, bez obzira na rezultate izbora.

Razmišljam da otvorena epistolarna aktivnost po portalima nikad nije bila intenzivnija. Pišu mu kako stignu. Možda bih mogla i ja – samo da razmisli kako će sa četiri mandata da ima veći uticaj. A ponekad pomislim da stavim status – Ja sam ateista (odustajem od agnostisticizma) jer nam neće pomoći niko, ponajmanje bogovi i sveci, ako nikad ne napravimo državu Crnu Goru – svih građana. Najrađe bi u neko istarsko selo – da budem seljanka i učim italijanski. Možda za to nijesam prestara. A i mirišu četinari.

Autorka je filmska rediteljka