Virus kritičkog mišljenja

U njoj su se našli najdarovitiji umetnici aforizma iz nekadašnje zajedničke države. Tu su stvaraoci iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije i Slovenije. Antologičar, aforističar i satiričar Veljko Rajković nije ih prepustio kulturi zaborava kojoj smo, nažalost, skloni i koju odavno upražnjavamo. Naprotiv, on ih je uvažio logikom pouzdanog vrednovanja, sa odgovornošču savesnog selektora i kritičara koji poznaje dušu aforizma.

U središtu vidnog polja odabranih aforističara našlo se vreme koje stagnira ili ide natraške. To je „progres“ kao društveni sunovrat. Videli smo da aforističare ponajviše interesuje naličje stvarnosti izokrenute naglavačke. Zato se i trude da dobro vide celinu haotičnog realiteta – da proniknu u područja njegovog iracionalizma i da prepoznaju surovu snagu svih izopačenosti, individualnih i kolektivnih.

U „Dervišu“ Meše Selimovića nalazimo o tome i deo istorijskog saznanja: ”Ni skim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama”. Ova ocena bi bila potpunija da su reč šalu pratile reči sprdnja i tragedija.

Naš istorijski udes bilo je teško pratiti bljeskom ironije, kalamburom humora i prostodušnim smehom najviše stoga što se društvena stvarnost našla u blizini tragičnog i ružnog, pa je bilo suženo pulsiranje smehotvorstva i humora. Zna se da osećanje humora imaju zdrave osobe, normalni ljudi. Nepotkupljiva kritička javnost priziva kreativnu i kritičku snagu satire.

U njenom prisustvu, istina ne deluje kao privid u mrkloj noći i kao nestvaran prizor. Valja se setiti i mišljenja Isidore Sekulić da tragika donosi katastrofu i haos, a humor uspostavlja red i mir u haosu. To se odnosi i na satirični diskurs. „Satiričar je vizioterapeut!?“ Tako je pisao aforističar Vuk Gligorijević. U svakom slučaju, humor je atak na rigidnost, uštogljenost i umišljenost. Zato ima i terapeutsko i kritičko značenje. To isto važi i za satiru, u čijem je vlasništvu ključ kojim se otključavaju brave iza kojih se istina skriva. A satira i kad se šali, šali se vatrom gneva. „Humorista puca manevarskim,/ a satiričar bojevim mecima“. To je aforizam Žarka Petana, koji je razgraničio humor i satiru, mada su sva razgraničenja, ipak, uslovna bar kad je reč o umetnosti aforizma.

Aforizmi Rajkovićevih izabranika deluju kao laserski zraci u mračnoj komori. Oštroumni i sumnjičavi, aforističari istražuju prisustvo karikaturalnog i u društvenim pojavama i u ljudskim situacijama i u čovekovom karakteru. Ovi aforističari nisu samo slobodni ljudi već i stvaraoci od savesti i karaktera. Zato i nisu ni plašljivci ni prevaranti.

U stvari, ponajviše su pobunjenici, buntovnici i umom i srcem. Kao žiške koje su se našle u njihovom unutrašnjem požaru, kao gorke i otrovne pilule koje leče, njihovi aforizmi sežu do razložne kritičke misli koja svojom kreativnom subjektivnošću brani viziju sveta i smisao postojanja svojih autora, stvaralaca koji su uvek neskloni, čak i do isključivosti, zločiniteljima, koji ne znaju ni za stid ni za dostojanstvo. Pristašama nesnosne ideološke tupavosti i simulirajućeg patriotskog i šovinističkog ludila polusveta priređuju subverzivnu negaciju.

Sa strašću pobunjenog satiričara, ma koliko da pripada manjinskoj grupaciji koja se nalazi na margini, ne posustaje u snazi nepristajanja i razboritosti protivljenja.

Satira i satirični aforizam pripadaju kulturi u kojoj se, umetničkim majstorstvom i artističkom imaginacijom, uspostavlja kritičko nepristajanje na degradaciju ljudskog postojanja i izobličavanje čovekove prirode. Zato se ona i pojavljuje kao „prestup“ i kao „prekršaj“ u odnosu na represivni sistem društva i čovekovu unutrašnju neslobodu, kao osmišljeno protivljenje političkom, ideološkom, estetskom i moralnm dogmatizmu. U viziji satiričara sadržana je nepotkupljivost misije koja brani individualitet, razlike i totalitet.

Satirični iskaz temelji se na ironijskoj degradaciji bezobzirnih vlastodržaca, žestini žigosanja i hiperboličnom ismejavanju i nemilosrdnoj optužbi posrnulog sveta. Aforističari, koji misle svojom glavom i slušaju svoj unutrašnji glas, suprotstavljaju se banalnom dekoru svakodnevlja i gluvom dobu sveopšte krize. I u satiričnom aforizmu, pored odbrane slobode, prepoznatljivo je nastojanje da se dosegne istina, ali i da se približe savest i razum kao zavisne vrednosti.

A, društvo koje sprečava bujanje satire – oskrnavilo je nevinost istinoljublja. Ono je na taj način ukinulo važnu formu opiranja zlu i destrukciji. Političke demone savremenosti posebno apostrofiraju majstori satiričnog aforizma. U vreme naše ekstremne krize, koja još traje, umetnici aforizma bušili su prljavi balon zastarelog društva.

NJihovi aforizmi postali su virus kritičkog mišljenja. I kad god je usahla kritička javnost, gerila naših aforističara očitala je svima lekciju iz građanske neposlušnosti. NJihove kritičke refleksije svedoče da se može dijagnostifikovati i svet okrenut naopačke. Tako je aforizam, u nas, postao i najbritkija kritička reč, kao što je Koraksova karikatura najubojitiji politički komentar.

Decenijama su aforističari, sada prisutni u ovoj antologiji, opstajali kao graditelji kritičkog mišljenja i opozicione, alternativne javnosti. Poslednjih godina, u vreme ekstremne krize, pojavila se plejada aforističara – nepomirljivih kritičara zatvorenog i autokratskog društva. NJihova pobunjenička energija, kao čin satiričnog mišljenja u kojem je dominirala ironija, podrugljivost i dosetka, osporavala je politiku zlodela i zločina, ismejavala vlast koja je poništavala slobodu, istinu i zakon, izvrgavala ruglu moralno neosetljivu podaničku svest.

Bile su to snage nepristajanja na svud prisutnu deponiju banalnosti i političke apsurdizme. Ni danas nikako da se napravi iskorak iz zastarelog do modernog društva. Zato je i sada aktuelan i podsticajan davno izrečen aforizam LJubiše Manojlovića: „Gde nema satire/ ili je mnogo vrlina ili malo slobode“. Teško je reći da li je u nas manje vrline ili slobode.