Više se nikad neće ćutati

Štrikov Festival novog stvaralaštva Njena zemlja #3 „Neustrašive zoomiraju“ treba da se održi u petak, delom onlajn, delom u UK Stari grad, ali odande javljaju da, nažalost, ništa od svega.

Ovog puta srešćemo se i upoznati samo u zoomu. Večeras imam još jedno zoomiranje, Pozicija prevodilac, u organizaciji Deska Kreativna Evropa.

Bila sam se uplašila, ja sama kao izdavačica i čak tri prevoditeljke i jedan prevodilac, jer kruži ta urbana legenda da prevodioci ne vole izdavače.

Srećom ove prevoditeljke i prevodilac su pokazali da legende kruže samo društvenim mrežama ali ne i zoomom, lepo su me prihvatili i istakli da je rad na knjizi timski rad, da svi treba da smo složni, da tuđe knjige hoćemo i da svoje knjige treba što više da dajemo, i nije mi preostalo ništa drugo nego da – klimnem.

Jutros sam se i razbolela, i ne, nije korona, dete je iz vrtića donelo respiratorni virus.

Revakcinisana sam i nosim masku i retko se viđam s devojkama.

Ponedeljak u dnevniku ume da počne i veselo, naročito četvrtkom.

Petak, 19. mart: U vreme pripreme festivala nismo od krvi i mesa. Slavka Vlalukin, urednica u Štriku, i ja kao da se u tim organizacionim trenucima stapamo u jedno – u čoveka bez svojstava. Dolazim u kancelariju u 15.30, da malo pospremim i razvijem rolap festivala da se vidi u pozadini zooma – šta ću. Prva se uključila Dorte Nors, ja sam na vajberu, slabo mogu da slušam uživo, rešavamo tehničke probleme, ali kasnije kod kuće, natenane pratim razgovor s jednom od najboljih savremenih spisateljica priča. Onda sve ide kako treba i smireno slušam Asju Bakić, koja govori o Sladostrašću. Seks je, parafraziraću Asju, važna društveno-politička tema, naročito ovde na Balkanu. Ko to još ne shvata, ponovo će mu se ukazati već u ponedeljak. Predstavile smo i prevod Vašarskog mađioničara Jelene Lengold na španski. Leer en espańol, lo que no – na Štriku.

Subota, 20. mart: Lakše mi je, nervoza je nestala, stres se povukao (nije nestao, stres je večan), festival se odvija divno na strimu na Štrikovom YT kanalu, gde ga možete i sad i zauvek pogledati.

Večeras razgovaramo s Dojnom Rušti, nagrađivanom rumunskom autorkom, Štrik je objavio njen roman Lizuška, 11 godina, nastao po istinitoj priči, o seksualnom izrabljivanju maloletne devojčice o kom se ćuti sve dok se svetla ne upale i ne izgovori ta famozna Reč – Njen Logos, sa svim rebrima svima na broju.

Uključila se iz Ljubljane i Svetlana Slapšak, koja je predstavila svoju knjigu Moj mačkoljubivi život, u kojoj, između ostalog, kaže: „Zahvaljujući feminizmu, nisam imala nikakve sumnje o tome ko je rastući, najveći i najopasniji neprijatelj – nacionalizam“.

I bi logos.

I, za kraj, o knjizi Zelene voćke Violete Greg, i o tome ko je posle rata brže sazreo, glavna junakinja ili Poljska.

Imam i ja jednu devojčicu kod kuće i podrazumeva se da sve što radim, radim zbog nje – da zna i ima šta treba da čita.

Svojstva se polako vraćaju, kao čula posle korone.

Dogodine u Njenoj zemlji.

Nedelja 21. mart: Nedelja je dan koji se izgubio, kaže David Albahari u jednoj priči. Lenja, ručak-nedelja, majka i deda (Mokrin, supa žuta kô dukat i dedino langsam aber sicher), Dozvolite da se obratimo, užasno Znanje-imanje, partizanski film, Nedeljno popodne, i onda neki kul film.

Nema. Šta je sad, veš je do plafona, pas nikako da nauči da piški napolju, navukla sam se na naručivanje hrane, ode budžet ode plata i samo se debljam, možda opet i primisli o starosti, ali kažem ne, to je nametnuto, ti grozni narativi o mladosti i da se sve dešava samo tada, pa me zaboli koleno i ne mogu da čučnem…

I onda puštam film, nedelja je i po podne je i film je kul, Mačka na usijanom limenom krovu, Tenesi Vilijams, Elizabet Tejlor, Pol Njumen, njemu oči plave da plavlje ne mogu biti, njoj strukić da stručniji ne može biti, jedna nemogućnost u stvarnosti od koje je stvorena umetnost.

I ne mogu trenutno ništa da zameram, a bilo bi, previše se te nepodnošljive patnje zbog nepodnošljive potrebe za čistom ljubavi nepodnošljivo uverljivo odigrava preda mnom.

Steglo mi se grlo, to ide s godinama (zlobnih li primisli), ali jednog davnog nedeljnog popodneva mama i sestra, rekla bih i tata, jecale su dok smo gledali Sjaj u travi, a ja se sećam da mi je bilo strašno neprijatno, uopšte mi se nije plakalo, i kad je postalo neizdrživo, morala sam nešto da kažem, jer ima nečeg nepristojnog u tako otvorenom iskazivanju osećanja, što bi rekla Beril Bejnbridž (potražite na Štriku).

Rekla sam: Je l’ ostalo onog keksa? U potrazi za izgubljenim nedeljama i patetično odjavljivanje u san.

Ponedeljak, 22. mart: Danijela Štajnfeld.

Ono što je snimila jesu misli i osećaji jedne ličnosti koja sublimira jedan koncept sveta.

Branislav Lečić je samo izrekao – brutalno i najiskrenije – ono što je esencija patrijarhalnog koda – kurac kao stub društva, bog i batina; i rekao je to upravo tim rečima ženi koju je naterao da plače.

Norma je predugo u svima nama, norma radi i nevidljivo, i još sam bešnja (pa onda posle utučena) kada taj kod progovori iz žena, kad sebi vrede samo kad ih muškarci formalno odobre, kad ne vide da je jezik, ono čime stvaramo sebe i svet, agresivno falocentričan i da se, ako ništa drugo, u tom jeziku moramo barem imenovati kao žene – da bismo postojale, za početak.

Prošlo je jedva nešto više od sto godina otkako je u zakonu stajalo da su žene jednake marvi, da su posed.

Nismo smele da pišemo, nismo smele da čitamo, nismo umele da govorimo.

I ne, nisu nam naše slobode date već smo ih osvojile.

Osvojile smo da menjamo taj koncept sveta u kom je samo njegovo ne ne.

Ogromna podrška, hvala vam današnje heroine što nastavljate da nas spasavate od nas samih.

Da spasavate svet za moju ćerku.

Razumete, više se nikad neće ćutati.

Utorak, 23. mart: Dan je bio bezličan i prelazim odmah na veče.

Jeste li razmišljali o bajkama i pričama koje su nam ostale u amanet?

O toj hrpi prozvanih arhetipova koji navodno kuljaju u našoj društvenoj i individualnoj podsvesti?

Ali ne razmišljali tek onako, načelno, nego dok uveče izgovarate te reči svojoj deci, na primer: kako je dobri otac umro a zla maćeha i njene dve zle ćerke počele da kinje Pepeljugu; kako je princ poljubio časnu princezu i tek se onda ona probudila / oživela / spasla; kako je veštica tukla decu; kako zla žena skromnog ribara nije mogla da se zaustavi u svojoj pohlepi; kako je pametna i lepa ali zla kraljica naredila da se ubije nevina devojka samo zato što je bila lepša…

Posle u školi: kako je kolevka evropske civilizacije stara Grčka, i kako su tamo sva zla izašla iz kutije jedne žene.

I tako posle toga zaspi jedna mala devojčica i zaspi jedan mali dečak, i sanjaju.

Normativne snove.

Hoću da vam predložim knjige koje mi je jako žao što nisam objavila, to su Priče za laku noć za male buntovnice, i ovde je ženska množina opšta množina, to su knjige i za ćerke i za sinove.

Da deca svoje sanjaju i budu bolja od nas.

Sreda, 24. mart: U celom svom životu nisam uspela da vodim dnevnik čitavih sedam dana u nizu, a čak sam i pokušavala.

Ne volim da pišem dnevnik, to podrazumeva disciplinu, vreme, sopstvenu sobu, ideju o sebi kao o respektabilnoj zapisničarki važnih događaja, empatičarki Zeitgeista i Weltschmerza, obaveznu samodopadljivost i premisu da se dopadaš i drugome.

Baš me briga.

Zbog istih razloga ne volim ni da čitam dnevnike, kao uostalom ni putopise, njih doduše iz drugih razloga, reč je o bednoj zavisti…

Ali prihvatila sam, potvrdila sam učešće u javnom diskursu kroz nedopadljivu formu dnevničkog zapisa, jer znam kako je kad te neko odbije, a ti u krvi i znoju organizuješ.

To da znate, ako me za nešto pozovete i ja pristanem, neću vam otkazati, evo duže sam razmišljala kako da se izmigoljim da ne pišem ovaj dnevnik nego što sam ga pisala, ali zamisli to, javim da sam bolesna, kao što jesam, i da ne mogu da pišem – nije fer.

Šalim se ja malo, ne pristajem više ni na šta.

Autorka je urednica i vlasnica Izdavačke kuće „Štrik“