Vitez ili trgovac

Zanimljivo je da on „polemikom“ naziva ono što sam ja, zbog Basarinih psovki, doživeo kao kafansko vređanje i razračunavanje dostojno Farme. Sve je, valjda, stvar kriterijuma i dobrog ukusa. A o ukusima se, kažu, ne raspravlja. Vratimo se, zato, činjenicama.

Čolović je izdavač trećeg i četvrtog izdanja knjige „Vidovdan i časni krst“ Miodraga Popovića, koju sam u „polemici“ nazvao „uveliko prevaziđenom“. On zato, kao pravi trgovac, uverava kupce da im „ne prodaje zastarelu lektiru, robu čiji je rok upotrebljivosti istekao“. To, međutim, dokazuje pomoću zanimljive logičke operacije – političkim i moralnim diskvalifikovanjem kritičara. Čolović naime tvrdi da „rok“ robe koju prodaje nije „istekao“ zato što je onaj ko to tvrdi bio „svedok odbrane“ na suđenju komandantu Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, generalu Ratku Mladiću u Haškom tribunalu. I to je glavna poenta njegovog teksta. Ne podseća li nas Ivan Čolović na onu čuvenu prodavačicu, koja svaku sumnju u kvalitet robe na njenoj tezgi tumači moralnom nedostojnošću sumnjala?

Čolović, brz na uvredama, nijednom rečju ne osporava moje argumente. Basara je, naime, tvrdio da je, čitajući „Vidovdan i časni krst“, saznao da Vidovdan „ne samo da u vreme kosovskog boja nije postojao kao pojam – petnaestog juna 1389. obeležavao se prorok Amos – nego da je nakon što je izmaštan i pušten u opticaj, u kalendar SPC upisan kao praznik tek 1892, što me je još tih davnih dana navelo da zaključim da je i takozvana vidovdanska etika lažovska, da je, posledično, i srpska vidovdanska istoriografija lažovska i mitomanska i da se možda u tome krije ključ misterije zašto su Srbi toliko podložni političkoj idolatriji, mitomaniji i lagarijama“.

Na ovaj učeni i odmereni iskaz odgovorio sam dokazima da su Srbi, uprkos tome što Miodrag Popović tvrdi da ni oni ni „istočna crkva“ nisu poštovali Svetog Vida, još u srednjem veku, na dan 15. juna (28. juna po novom kalendaru), slavili ovog sveca. Kada sam se već ponovo javljam za reč, dodaću da podataka o tome ima i iz doba turske vlasti. To posledično osporava glavni deo Popovićevih konstrukcija (knjiga vrvi od iskaza tipa „reklo bi se“, „po svemu sudeći“ „izgleda da“, itd) o Vidu ili „Svetovidu“ kao srpskom paganskom, krvoločnom božanstvu. U međuvremenu se pokazalo i da drevni, indoevropski epski uzori Kosovskog predanja zaista postoje; oni, međutim, izmiču čolovićevskoj političkoj (zlo)upotrebi. O svemu tome piše niz stručnjaka, koji su dali svoj kritički sud i o knjizi „Vidovdan i časni krst“ (Jeremija Mitrović, Dimitrije Bogdanović, Aleksandar Loma, Miodrag Marković). Njihova imena do sada nisam navodio, da bi bili pošteđeni blata koje moji „sabesednici“ iz Danasa razbacuju u svim pravcima.

Čolovićev lični napad na Miodraga Markovića potvrđuje da sam bio u pravu. Umesto da ospori činjenice kojima je Marković, u članku o kultu Svetog Vida kod Srba u srednjem veku, dokazao previde u knjizi „Vidovdan i časni krst“, Čolović se opet poslužio političkim denuncijacijama. Profesora Miodraga Markovića je, tako, optužio da je srpski nacionalista, zato što je pokazao da je za Srbe srednjeg veka Sveti Vid bio hrišćanski svetac, koji se slavio 15. juna, a ne paganski bog rata, i zato što se usudio da pomene ono što je opšte poznata istorijska činjenica: da su Duklja, Travunija, Zahumlje i Paganija bili u sastavu države Nemanjića. Uzgred, Čolović pogrešno citira Markovićeve iskaze, jer ovaj pominje „manastir Svete Marije na Mljetu“, a ne „manastir Svete Marije na Braču“.

U odgovoru Basari naglasio sam, takođe, da je zaključni deo „Vidovdana i časnog krsta“ pisan kao političko razračunavanje sa „političko-ekonomskim imperativima srpskog građanstva, prodiranjem na jug i osvajanjem Kosova“, kao i sa „srpskim i jugoslovenskim (unitarističkim) nacionalizmom“ koji je, po Popoviću, nadahnut štetnim „vidovdanskim kultom“, podrazumevao i spremnost na „klanje“. Za divno čudo, ovde Čolović mene optužuje da sam pogrešno citirao Popovića, jer pišem „ekonomski imperativi“, umesto „političko-ekonomski imperativi“. U štampanom i internet izdanju moga članka u Danasu, međutim, jasno piše „političko-ekonomski imperativi“. To bi značilo da je u stvari Čolović pogrešio u citiranju mog citata iz Popovićevog teksta. Pa neka se sada Čolovićevi čitaoci, kupci i mušterije snalaze u ovoj veseloj rašomonijadi.

Kada mi je već ovim napadom Čolović pružio priliku za to, dodaću da završni deo „Vidovdana i časnog krsta“, sa sve marksističkim frazama, osudama „srpskih građanskih partija“ i Vidovdanskog ustava iz 1921, zvuči kao referat sa Drezdenskog kongresa KPJ (1928), na kome je, setimo se, malo falilo pa da „velikosrpska buržoazija“, uz sva nepočinstva, bude optužena za gušenje Spartakovog ustanka, pokolj domorodaca na američkom kontinentu i komadanje Kine.

Glavna poenta Čolovićevog prepada je, opet, verovali ili ne, u priči o pogrešnom citiranju, kao da mu posle svega toga nije dosta. On naime, kao kakav psihijatar, tvrdi da sam iz Popovićeve rečenice o „političko-ekonomskim imperativima srpskog građanstva“ i „osvajanju Kosova“ namerno izostavio deo koji glasi: „Vidovdan je pre svega simbol krvave, bespoštedne osvete nad svim što je tursko, muslimansko uopšte“. U Popovićevom tekstu, međutim, ne stoji „pre svega“, nego „postaje“. Čolović opet pogrešno citira. Ima li, posle ovoga, potencijalni kupac ikakvih razloga da veruje ovom starom trgovcu?

Zašto bih namerno izostavljao deo rečenice koji dodatno potvrđuje ono što sam napisao o političkoj nameri Popovićeve knjige? Čolović nije u stanju da to jasno artikuliše, ali izgleda da tvrdi da sam hteo da prikrijem svoju vezu i vezu „vidovdanskog kulta“ sa zločinima u Srebrenici? Ima li potrebe da opovrgavam ovakve besmislice?

Uzgred, niti je Miodrag Popović dokazao vezu „vidovdanskog kulta“ s kraja 19. i iz prve polovine 20. veka sa „klanjem“ i „krvavom osvetom“ nad muslimanima, niti je Ivan Čolović pokazao kako je to „vidovdanski kult“ vodio ka Srebrenici. Ova vrsta uopštavanja isto je što i tvrdnja da je Kuran kriv za pokolje srebreničkih muslimana, predvođenih Naserom Orićem, nad Srbima u selima opština Bratunac i Srebrenica, ili za njihove pogrome i pokolje nad Srbima u istim selima za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. Ili kada bih tvrdio da su američke ideje o „izabranom narodu“, ili američko shvatanje liberalizma i demokratije odgovorni za genocid nad starosedeocima na američkom kontinentu. Ili za uništenje Srba u Krajini i na Kosovu. Ili kada bih tvrdio da su levičarske ideje morale da vode ka partizanskim pokoljima nad klasnim neprijateljima i saradnicima okupatora u Jugoslaviji 1944-1945.

„Vidovdan i časni krst“, dakle, jeste uveliko prevaziđeno delo. Njegov autor Miodrag Popović je, međutim, pre svega radovima o Vuku Karadžiću i srpskom romantizmu iza sebe ostavio značajno naučno delo. To se za Ivana Čolovića, naravno, ne bi moglo reći. Uz to, Miodrag Popović je stradao kao patriota i čovek od uverenja. Pitanje je, međutim, kako bi partizani danas tretirali ljude kao što je Ivan Čolović. Njega, naime, štedro nagrađuju i podržavaju u njegovoj junačkoj borbi protiv srpskog nacionalizma, države članice NATO, koje su razorile Jugoslaviju, koje sada razaraju Srbiju, koje su izazvale stradanje i patnju jugoslovenskih naroda i sada vuku ceo Balkan u nove sukobe. To su države koje su pobile, proterale i opljačkale stotine hiljada Srba, koje su napale Srbiju i okupirale de iure njenu teritoriju, Kosovo i Metohiju. Istorija koju bi da piše Haški tribunal, neupitan akademski autoritet za Ivana Čolovića, sračunata je na to da, u interesu SAD i NATO, žrtvama usadi krivicu. To su stari mehanizmi, isprobani, recimo, nad Indijancima koji su, uoči uništenja, prikazivani kao kanibali, ili nad Jevrejima u Hitlerovoj Evropi, optuživanim za ljudske žrtve i svetsku zaveru. Kulturološka predodređenost Srba za zločine i pretvaranje njihovih najvrednijih tradicija u izvore zla dolazi iz te kuhinje. Preko zločina nad Srbima i preko ratnih pohoda NATO armade širom sveta, praćenih masovnim stradanjima civila i nezapamćenom pljačkom, Ivan Čolović prelazi ćutke. Je li ćutanje ovog viteza francuske Legije časti i nosioca nemačke Herderove nagrade znak odobravanja.