Foto: Boško KaranovićKraj rata zatiče mog oca u Videm Krško, gde sa XIII proleterskom brigadom ide do Trsta. Kako je vezista, zovu ga nazad u Beograd, jer se na Banjici osniva Školski centar veze.
Nakon osnivanja, Centar se seli u Zrenjanin, gde se moji roditelji Radmila i Radoslav „registruju“ u Mesnoj kancelariji. Rađa se moj brat Slobodan, a drug Tito te, 1948. godine, izgovara drugu Staljinu istorijsko „Ne!“.
***
U vazduhu je strepnja da će ruski tenkovi svakog časa da se provozaju Banatom. Centar se preko noći seli što dalje od ravnica, u brda, u Škoja Loku, Slovenija, FNRJ. Tu se i ja rađam 1950. godine. Posle nekoliko godina Centar se seli u LJubljanu.
***
Polazim u osnovnu školu. Školovanje je na slovenačkom jeziku, što za nas, „oficirsku decu“, ne predstavlja problem, jer se na ulici i igralištu sporazumevamo na svim jezicima „naroda i narodnosti“. Školski programi tih godina su u celoj zemlji manje-više jedinstveni.
***
Kada se Centar vraća na Banjicu, u osnovnoj školi nemam nekih većih problema. Jedino budem malo zatečen kada prvog dana (nepotrebno) ponesem patike baletanke (one crne) i školsku bluzu (onu plavu), pa tražim svoj ormarić – nema ga, nije to još ovde „zaživelo“!
***
A učitelji budu zatečeni kada iz LJubljane stigne zapečaćen koverat sa podacima o mom dotadašnjem školovanju, ocenama, ponašanju i problemima, uredno zabeleženi od strane svakog razrednog starešine. Osnovica znanja je jaka, pa od „prosečnog odličnog“, u osmom razredu odmah postajem đak generacije! To u nastavku školovanja vrlo brzo uspevam da premestim u lepe uspomene…
***
U Beogradu, Srbija, SFRJ, upisujem Treću beogradsku gimnaziju, koji neki zovu i Bastilja, sa divnom direktorkom i strogim profesorima. Tu se „uspešno“ vraćam na svoju „odličnu prosečnost“. Porodica se seli u čuveni novobeogradski blok Šest kaplara, uveče 11. maja 1966. godine brzo raspakujemo crno-beli televizor RR Zavodi EI Niš, pa zajedno sa komšilukom gledamo finale Kupa šampiona Real Madrid – Partizan.
***
Idući Masarikovom prema gimnaziji svaki dan prolazim pored gradilišta zgrade Branka Pešića (onog ne-gradonačelnika!), koju ćemo kasnije zvati Beograđanka.
***
Posle maturiranja, 1969. godine upisujem Ekonomski fakultet, smer Ekonomske politike i planiranja, solidan sam student, dajem godinu za godinu, od 33 ispita padam samo jedan, i to elegantno – poslednji! Otac tada svima govori da sam pao jer nisam dobio pitanja iz FEST-a.
***
Znatno veće zadovoljstvo od ocena predstavlja mi uređivanje studentskog lista „Glas ekonomista Jugoslavije“ – GEJ. U tom listu članke objavljuju studenti ekonomskih fakulteta, visokih i viših škola iz svih republika i pokrajina tadašnje Jugoslavije.
***
Centralna redakcija je u Beogradu, a 18 redakcija po bivšoj Jugoslaviji! Nema mobilnih telefona i kompjutera, sve što se moglo smatrati naprednom tehnologijom su faks i jedan telefon koje je u to vreme imao FOSS. Kolegama predlažemo da pišu na kom hoće pismu i jeziku, tako članke i objavljujemo, izvorno.
***
I sada povremeno otvaram ukoričene primerke GEJ-a, mnoge članke sa interesovanjem ponovo pročitavam. Tadašnji autori u GEJ-u i danas su veoma prisutni u javnom životu. Inače, to „urednikovanje“ mi je ostalo u krvi, pa se kasnije angažujem kao urednik nekoliko knjiga ekonomske tematike.
***
Koliko smo bili dobra i zdrava generacija pokazuje i činjenica da smo prošlog oktobra veselo proslavili 50 godina od upisa na EF. U godini upisa, 1969 – imali smo 19… 2019. imamo 69 godina – samo mala permutacija brojeva i ništa više!
***
Na sjajno organizovano druženje odazvalo se nas 150, proslavili smo uz „Zlatni index“, govore dekana Branislava Boričića i našeg Mirka Cvetkovića, zapevali i zaigrali, ali se i setili sedamdesetak onih koji nisu više sa nama. Svima bilo drago kada su videli napis o proslavi u Danasu, ali bili tužni što niko više to nije zabeležio.
***
Tokom školovanja bilo je vremena i želje da se uključim i u druge aktivnosti. Sećanja na savezne omladinske radne akcije i sada me ispunjavaju zadovoljstvom, pogotovo kada vozim auto-putem kroz Novi Beograd ili kad skoknem do Ade Ciganlije.
***
Nekad prava prašuma, sa mnoštvom divljih životinja, a mi akcijaši iz cele zemlje, zatvaramo rukavac Save i 1967. godine pravimo sada omiljeno „beogradsko more“!
***
Ili kad vidim Hotel Jugoslaviju, koji četrdeset godina nakon početka gradnje završavamo, dok diplomiranje na EF proslavljamo baš u njemu!
***
Započinjem i sa dobrovoljnim davanjem krvi, pa preko gimnazije, fakulteta i vojske, preko saveznih organa, pa sve do Mercatora, organizujem akcije dobrovoljnog davanja krvi. Povodom akcije priređujemo pravo veselje na fakultetu, preko stotinu studenata daje krv, šalimo se da je opet pala nevina studentska krv! Krv dajem 78 puta, više se nije moglo – postoje razna ograničenja, zdravstvena i starosna, ali davanje krvi svima preporučujem – ne boli, a pomaže mnogima!
***
Posle fakulteta, 1975. godine, sa još nekoliko kolega, posle desetak godina smo prva generacija pripravnika u Skupštini SFRJ. Radim u Odboru za plan i razvoj. Makro pogled na privredu tadašnje Jugoslavije je svakodnevica, a u Odboru, centralnom radnom telu, sede sami „vukovi“ tadašnje politike.
***
Usaglašavanje stavova po pojedinim pitanjima traju ponekad i do duboko u noć. Poznavajući dobro osnovne privredne probleme u šali predviđamo koja će pitanja pokretati delegati: Slovenija – racionalan izvoz i racionalan uvoz; Hrvatska – raspolaganje devizama iz turizma; Bosna i Hercegovina – cene sirovina i teška industrija; Crna Gora – katastrofalni zemljotres; Makedonija – duvan i navodnjavanje; Vojvodina – pšenica i poljoprivreda; Kosovo – nerazvijenost, a Srbija – kako se dogovorimo!
***
Nakon takvog iskustva, 1984. godine prelazim u Saveznu vladu. Sekretar sam Komisije za tekuću ekonomsku politiku i vrlo sam uključen u privredna dešavanja širom Jugoslavije. Potpredsednik Savezne vlade je Janez Zemljarič, radoholik po opredeljenju, pa se radi mnogo, jer Vlada tada odlučuje o mnogim pitanjima – od toga koliki će biti libor i zaduživanje, pa do toga kolika će biti cena brašna, ulja i šećera – čuveni BUŠ.
***
Kao šef kabineta i savetnik potpredsednika nekadašnju zemlju prelećemo često, jer je potpredsednik zadužen i za razvoj privredno nedovoljno razvijenih područja, pa se sastanci održavaju i u Sarajevu, Titogradu, Skoplju ili Prištini. Izgledalo je ponekad kao da samo menjamo kancelarije. Posle tih sastanaka obično se ne odlazi kući, nego svraća u kancelariju „da se završi posao i dogovori sutrašnji radni dan“- koji je već počeo!
***
Dolazak Ante Markovića na čelo Savezne vlade 16. marta 1989. godine doživljavam kao jedan od najlepših perioda u svom životu, ne samo poslovnom. Nikada do tada nisam bio svedok većeg entuzijazma i vere građana u promene, u bolje sutra. Bukvalno svaki dan se vide rezultati rada, menja se privreda, menja se društvo. Iz socijalizma se brzo, a meko, i mora se reći – skoro bezbolno, prelazi u tržišnu ekonomiju i otvoreno društvo.
***
Radim u kabinetu tadašnje „desne ruke“ premijera, potpredsednika Živka Pregla, koga mogu da opišem kao izuzetnu, neponovljivu ličnost. Potpredsednik Pregl mi otvara sasvim nove vidike u profesionalnom radu, ali i u životu. Prosto je neverovatna lucidnost, znanje, analitičnost, staloženost i lično poštenje koju taj čovek poseduje! Ponosan sam što mogu da kažem da smo do kraja bili istinski prijatelji.
***
Kao ilustracija hrabrosti i mudrosti koju ima premijer Marković u vođenju Vlade, mogu navesti njegov predlog da se ukine ograničenje podizanja dnevno samo 200 USD sa svog računa. U početku bude straha da će štediše pojuriti da podignu sve svoje devize, ali se ispostavlja da je premijer bio u pravu!
***
Devizna štednja građana dnevno se povećava za pedesetak miliona maraka! Građani se oslobađaju sumnji, stiču poverenje u banke i državu, iz slamarica se vade devize i polažu na račune! Već u avgustu 1989. godine devizne rezerve su desetak milijardi dolara! Tada u potpunosti shvatam tumačenje Danila Kiša od koje reči tačno potiče reč mudar!
***
U atmosferi opšteg poleta, sa Ademirom Kenovićem, inače drugom iz vojničkih dana, iniciramo snimanje promotivnog spota za reforme, pod nazivom „Za samo 100 dana“. Premijer u početku odbija da snima spot, jer to tada nije praksa. Treba zamisliti čoveka od 65 godina koji 1989, kao prvi političar na ovim prostorima, snima spot, koji se emituje pre TV Dnevnika, između reklame za Carnex paštetu i deterdžente.
***
Međutim, ozbiljno pripremljeni, jasno definišemo šta su to reforme, šta konkretno znače za građane i premijeru „ulazimo u stomak“ sa rečenicama koje sam izgovara, a koje se do zareza poklapaju sa našim predlogom! Još kolebljivog, Bregović ga u kasne sate „dotuče“ svojim emotivnim govorom i – Ante pristaje!
***
Spot pomera granice političkog marketinga i politike uopšte, pokupi brojne nagrade na TV festivalima, ali ni to ne pomaže: „Puče fudbal, rasturi se društvo!“.
***
Nažalost, ni Ante Marković, ni Živko Pregl nisu više sa nama. Otišli su zajedno, kao što su i radili, dan za danom, 28. i 29. novembra 2011. godine.
***
Nakon ostavke premijera Markovića naivno poverujem da novi premijer Milan Panić može da nastavi sa razvojem tržišne ekonomije i sa procesom otvaranja prema svetu. Ispostavlja se da je taj projekat, na način na koji je vođen i uz obilatu pomoć onih koji su rušili i prethodnog premijera, osuđen na propast.
***
Ja tu ne vidim više svoj radni izazov, ne mogu više, niti želim da u tome učestvujem. Nema više onih vrednosti za koje se do tada zalažem. Tada se uključujem u rad privatnog instituta Ces Mecon, gde je okupljen sjajan tim ekonomista, vrsnih stručnjaka u svojim oblastima, koji i danas nastavljaju da rade na tragu prekinutih, kao i na iniciranju novih ekonomskih reformi.
***
Entuzijazam jednak onome u doba premijera Markovića osećam, verujem i većina građana, još jedino za vreme Zorana Đinđića. I to me još uvek drži. Kad popusti, tu je „Ako Srbija stane…“. Taj DVD stalno stoji u uređaju. I svakog 12. marta „Šetnja za Zorana“…
***
Posle odlaska iz Ces Mecona, 1997. godine, u dogovoru sa rukovodstvom Mercatora, najvećeg slovenačkog trgovinskog lanca, registrujem firmu u Srbiji pod nazivom Mercator. Zaštitim ime i znak, a četiri godine kasnije Mercator pobeđuje na tenderu za korišćenje tri hektara na Novom Beogradu.
***
Za to treba Gradskoj direkciji za građevinsko zemljište uplatiti 32 miliona maraka, pa na licitaciji na pitanje hoću li da licitiram cenu, odgovaram da hoću, ali nadole! Bilo je to prvo i najveće strano ulaganje u Srbiji, u vreme kada u Beogradu dvadesetak godina nije ništa građeno.
***
U celoj Srbiji jedva nalazimo četiri velika krana. Uspevamo da za izgradnju angažujemo i skoro sva gradska komunalna preduzeća, tako da Grad znatno prihoduje i po tom osnovu. Mercator Centar Beograd izgrađen je za devet meseci, tim je radio danonoćno. Prilikom otvaranja Centra u decembru 2002, najveće priznanje mi ukazuje jedna vremešna gospođa koja mi kaže: „Vi, gospodine, i ne shvatate koliko ste veliku stvar učinili – pa, vi ste našu decu ovako, bez viza, odveli u inostranstvo!“
***
To je vreme posle sankcija i bombardovanja, kada devedesetak odsto zaposlenih mora da vadi pasoš za Mercatorijadu u Sloveniji. Oni koji ga imaju, od inostranstva su videli Segedin ili neki od tri prsta u Grčkoj!
***
Na investicionoj mapi Mercatora kasnije dolaze i drugi gradovi, tako da je taj lanac danas prisutan u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Šapcu… Takvih tržnih centara ne bi bilo bez LJilje, Tanje, Jelene, Zorice, Darka i još mnogo drugih saradnika. Naša druženja i dalje traju, rođendani se obeležavaju, i posle odlaska iz Mercatora izmišljamo „pijenje kafe“ na raznim mestima…
***
Nakon Srbije, novi izazov je Mercator Bugarska, tako da skoro obaveznu nedeljnu vožnju Beograd – LJubljana menjam turom na relaciji Beograd – Sofija. Slovenija tada u Bugarskoj nema ambasadu, konzulat, privrednu komoru, nijednu firmu. Ali, tamo nalazim Stefana, domaćina, sjajnog mladog i školovanog kolegu. Uspevamo zajedno da se Mercator Bugarska pojavi u Sofiji, Staroj Zagori, Varni, Burgasu…
***
Ideja o osnivanju Slovenačkog poslovnog kluba nastaje iz neformalnog druženja direktora firmi Gorenja, Krke i Mercatora. Privrednici iz Slovenije, zainteresovani za poslovanje sa Srbijom, pridružuju se spontano, jer su ta okupljanja način da se tada dođe do osnovnih informacija o privrednom, ali i o životu u Srbiji uopšte.
***
Posle 2000. godine odlučujemo da te susrete institucionalizujemo i osnivamo Slovenački poslovni klub (SPK). Postajem predsednik Kluba i ponosno ga vodim deset godina, odnosno na tačno 100 susreta – uz jedan izostanak! SPK tada okuplja više od 150 slovenačkih, ali i srpskih kompanija, prisustvo na susretima je veliko. Dok nema još uređenih međudržavnih odnosa, SPK stiče izuzetno značajnu ulogu. Klub i danas uredno funkcioniše, naravno sada na novim osnovama.
***
Krajem devedesetih na ulicama Beograda provodim osamdesetak dana, ispred Građanskog saveza Srbije dve godine sam član opozicione ekspertske „Vlade u senci“ – do mene sedi Goran Vesić. Sa zadovoljstvom pratim stavove Nenada Bogdanovića o razvoju grada „kada dođemo na vlast“, što kasnije, kad postane gradonačelnik, dosledno sprovodi. Po izlasku iz „senke“, odbornik sam na Novom Beogradu i Gradu Beograda, kao i član UO BVK. Nikad profesionalno, ubeđen da je vođenje Mercatora najbitnije.
***
Sada, posle dvadesetak godina, opet šetam, već 65 subota. Drago mi je što tom prilikom nailazim na svoje prijatelje, poznanike, bivše saradnike i znam da svako uporno šeta iz svojih, a opet naših razloga. I sretan sam kada, makar na tramvajskoj stanici, pozdravim Aleksandra Obradovića, našeg heroja… Naravno, šetaću i 73. subote, ali ću sledećeg dana, u nedelju, 26. aprila, ostati kod kuće – valja se malo i odmoriti!
***
Sada je na dnevnom redu penzija i ono što ide uz to, pa treba sve više voditi računa „o godini proizvodnje, ali i o kilometraži“. Srećom, sve to preteže tvrda „half linija“ unuka: Jakov, Tadija i Relja! To mi daje za pravo da mnogo ne razmišljam o Krležinoj rečenici, da sve više sebi liči na psa koji leži na kraj sela kraj plota, u prašini, i sve vidi, i sve zna, ali ga mrzi da laje!
***
Vrlo se trudim da budem bliži razmišljanju švedskog pisca Jonassona, na koje razmišljanje upućuje i sam naziv knjige, koju od srca preporučujem: „Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao“. Mislite o tome!
O sagovorniku
Vladimir Kravčuk rođen je 1950. u Škofja Loki. Osnovno obrazovanje počeo je u LJubljani, a završio u Beogradu, kao i gimnaziju i Ekonomski fakultet. Tokom studija bio je urednik GEJ-a – Glasa ekonomista Jugoslavije. Kao ekonomista radio je u Skupštini SFRJ i SIV-u – Saveznom izvršnom veću. Radio i u Vladi premijera Ante Markovića, kratko i Milana Panića, zatim u Centru za ekonomske studije Ces Mecon. Učesnik svih pokušaja demokratskih promena u Beogradu i Srbiji. Bio je odbornik Skupštine opštine Novi Beograd i Skupštine grada Beograda. Posle 5. oktobra 2000. dovodi u Srbiju slovenački trgovinski lanac Mercator. Bio je generalni direktor sistema Mercator Srbija, a potom i mreže Mercator Bugarska. Živi i radi u svom Novom Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
