Vlada SAD Radovanu Karadžiću garantovala doživotnu bezbednost?

Američki diplomata Ričard Holbruk potpisao je, navodno juna 1996. godine, sporazum s Radovanom Karadžićem kojim mu se, u ime Vlade Sjedinjenih Američkih Država, garantuje apsolutna bezbjednost ukoliko se povuče iz javnog života – stoji u dokumentu pod radnim naslovom Obaveze do čije je kopije, na srpskoj ekavici, došao izvještač podgoričke Republike.
U Obavezama, čiji faksimil list objavljuje u jučerašnjem broju, pominju se dvije ugovorne strane, Karadžić (R.K.) i Vlada SAD, a potpisan je, prema jednoj verziji, u prisustvu Slobodana Miloševića i drugih zvaničnika u vili na Dedinju tokom jednog tajnog sastanka.Postojanje toga sporazuma potvrdila je ovom izvještaču lično Karadžićeva supruga, Ljiljana Zelen-Karadžić, 7. marta 2004. na Palama.
„Bog mi je svjedok da govorim istinu i da je takav ugovor potpisan sredinom 1996. godine“ – kazala je gospođa Zelen-Karadžić autoru ovog teksta Vladimiru Jovanoviću.
Karadžić je 1996, kada je ugovor navodno i potpisan, bio službeno optužen za najteže ratne zločine pred Tribunalom u Hagu, uključujući i optužbu za genocid.

Pena: Karadžić i Mladić nisu u RS

Banjaluka – Direktor policije Republike Srpske (RS) Uroš Pena demantovao je juče pisanja sarajevskih dnevnika da se haški optuženici Radovan Karadžić i Ratko Mladić nalaze u RS.

„Ono čime raspolažu sve bezbednosne institucije u BIH – Državna granična služba, SIPA, MUP Federacije BIH, Obaveštajno-bezbednosna služba (OSA), Eufor, Evropska policijska misija (EUPM), MUP RS, jeste da te osobe nisu na prostoru BIH“, rekao je Pena novinarima u Banjaluci. On je dodao da bi već bio na licu mesta da su te informacije tačne.

Sarajevski „Dnevni avaz“ juče je, pozivajući se na izvore bliske međunarodnim obaveštajnim krugovima, objavio da se Karadžić nalazi na području Rudog, a Mladić na području Kalinovika. Predsednik RS Milan Jelić je takođe rekao da niko od haških begunaca nije u RS i ocenio da je saradnja tog entiteta sa Haškim tribunalom zadovoljavajuća. Predsednik RS juče je u Banjaluci razgovarao sa ministrom unutrašnjih poslova RS Stanislavom Čađom i direktorom policije RS Urošom Penom. Jelić je kazao da u procesu reforme policijskih snaga u BIH mora opstati policija RS i istakao da „reformu ne predstavlja ukidanje policije RS, već poboljšanja koja moraju biti u funkciji običnih građana“.

Za razliku od drugih zvaničnika iz Vašingtona, Holbruk je 29. februara 2004. sarajevskom Dnevnom avazu potvrdio kako je američka administracija, poslije donošenja Dejtonskog sporazuma imala namjeru da zabrani Srpsku demokratsku stranku, ali da je umjesto toga postignut dogovor da Karadžić

odstupi sa mjesta predsjednika Republike Srpske i SDS, „da nestane, da se zauvijek sakrije“; ovaj njegov navod je kasnije demantovan, piše Republika.
„R.K. obavezuje se da će podneti ostavku na državne i partijske funkcije. Odluka stupa na snagu do isteka roka od 90 dana, koliko traži (Karadžić – prim. aut.) za ugovaranje neophodnih pojedinosti sa ostatkom rukovodstva. Ostavka mora biti neopoziva. Izvršiti uticaj na faktore u stranci kako bi bila olakšana ostavka i promena u hijerarhiji“ – piše u tački 1. Obaveza.
Tačka 2. precizira da Karadžić „do trenutka ostavke neće donositi partijske niti državne odluke, niti uticati na druge da ih donesu ukoliko se one bave sledećim tačkama, a potom se taksativno nabrajaju „tačke“: Ratne operacije na teritoriji BIH; Dislociranje civilnog stanovništva; Međunarodni ugovori – vojni, privredni, bezbednosni, regionalne integracije; Naimenovanje državnih, partijskih, regionalnih, lokalnih administracija-funkcionera; Dislociranje finansijskih sredstava.
Karadžić će se, prema tački 3. Obaveza, povući iz javnog života, a „to podrazumeva nedavanje intervjua, izjava lično ili preko posrednika“ i potpuno uzdržavanje od bilo kakvih javnih komentara „političke i društvene problematike“. Prema tački 4. Obaveza, Karadžić će se „preseliti na lokaciju, o kojoj je dogovor izvršen usmenim putem“.
„R.K. neće napuštati deo teritorije BIH koji se u dokumentima srpske strane označava kao Republika Srpska, kao i teritoriju Savezne Republike Jugoslavije“ – stoji u tački 4. Obaveza kojom su iscrpljene obavezujuće odluke po Karadžića.
Sljedeća odredba odnosi se na finansiranje Karadžića.
„Vlada SAD stavlja na raspolaganje R.K. sumu od 600 hiljada američkih dolara u lokalnoj valuti. Suma je namenjena za održavanje trenutnog načina života R.K. i tekuće troškove u periodu od šest godina“ – stoji u tački 2. Obaveza, što znači da je Karadžiću Vlada SAD obećala isplate od najmanje sto hiljada američkih dolara godišnje.
Potom se prešlo na definisanje Karadžićevog „stambenog pitanja“, o čemu će, takođe shodno Obavezama, brinuti Vlada SAD.
„Vlada SAD stavlja na raspolaganje R.K. rezidencijalni objekat na lokaciji koja je dogovorena prethodnim usmenim dogovorom“.
Precizirano je i pitanje Karadžićeve bezbjednosti.
„Vlada SAD stavlja na raspolaganje R.K. fizičko obezbeđenje od ne manje od šest ljudi“ – stoji u tački 4. Obaveza, dok se u sljedećoj odredbi naglašava da je „Vlada SAD dužna da obavesti R.K. o svakom eventualnom narušavanju njegove bezbednosti“.
U odjeljku „Zajedničke odredbe“, sa ukupno tri tačke, od kojih prva glasi: „Ovaj sporazum je trajan“.
„Ugrožavanje sporazuma od strane R.K. tretiraće se kao „ozbiljno narušavanje neformalnog sporazuma“ u smislu stava 3.25 „internog pravilnika“ i u tom smislu će biti i sankcionisan, sa trenutnim rokom izvršenja – stoji u tački 3. Obaveze, iz koje proizilazi da postoji i dio Obaveza pod naslovom „interni pravilnik“ – do kojeg zasad nijesmo uspjeli da dođemo.
Ugovor može biti raskinut sporazumno ili na inicijativu Vlade SAD – zaključuje se u dokumentu.