Vladan Radovanović: Mag otkrivanja neiskazanog

Dobro, nikad nisam ni mislio da se približim njegovoj vokalnoinstrumentalnoj a još manje elektronskoj muzici, njegovim taktizonima koje je prvi put izložio još 1958. godine, njegovom projektizmu koji je – što se najzad priznalo – nagovestio konceptualnu umetnost nekih desetak godina pre njene pojave, njegovoj veoma složenoj sintezijskoj umetnosti koja združuje vizuelno, muziku, tekst, taktilnost i pokret. Postoje još neke oblasti u kojima dela, ali ne znam kako se zovu.

Ono što sam mogao da pratim, što mi se i dopadalo, bili su njegovo slikarstvo, figurativno i apstraktno, književnost – posebno pesme većinom neobjavljene – i oblast koju sam tek potpunije upoznao na izložbi VOKOVIZUEL SP. Mada sam odavno video neke tvorevine iz te oblasti – Marinetijeve „reči u slobodi“, Apolinerove Kaligrame, Isuov letrizam, pa posle Drugog svetskog rata ponešto od Gomringerove konkretne i Perfetijeve vizuelne poezije i drugih brojnih poezija – naslutio sam koliko toga još postoji u toj zaista ogromnoj oblasti umetnosti.

Dogodilo se da se s Radovanovićem baš nađem na njegovoj izložbi, tako da mi je on izneo neke veoma zanimljive podatke o toj oblasti. Prvo mi je skrenuo pažnju na čudnu činjenicu da ta oblast postoji oko 2.400 godina a da nije imala svoje jedinstveno ime ni svoju, kako je rekao, „kuću ni kućište“. Ako se ograniči na tle Evrope, od grčkih bukolikih pesnika pa nadalje kroz vekove srećemo ropalički i piamidalni stih, karminu figuratu, kancelate, tehnopegniju, i od kaligrama dalje sve one pojave koje sam pomenuo. Međutim, sve su to oznake za pojedine posebne pristupe, za načine formiranja znakova, a nijedna nije ime za celu oblast. A cela oblast je tretirana ili s potcenjivanjem, kao „minoran poetski žanr“, ili neodređeno, kao nešto „između poezije i slikarstva“. Radovanović sam kaže da se našao u čudnom položaju kada je shvatio da je njemu palo u deo da definiše tu oblast. Na tome je počeo da radi krajem šezdesetih, a sredinom sedamdesetih ju je definisao i imenovao kao vokovizuel i mogao da je svrsta u viši rod tek pošto je zasnovao i mega-rod višemedijskih umetnosti, jer se vokovizuel nikako nije mogao svrstati u jednomedijske.

Začuđujuća je raznovrsnost i maštovitost Radovanovićevih radova ovde izloženih, koji, uostalom, predstavljaju samo deo njegovog opusa iz te oblasti. U okviru te opšte poetike vokovizuela, on je razvio sopstvenu, posebnu poetiku vokovizuela. Iako i ona ima posebno ime, on se zadovoljio samo time da ovom prilikom uz vokovizuel doda „SP“ – što znači „specijalna poetika“. U odnosu na ono što sam dosad video u toj oblasti, specijalna poetika je štošta novo uvela, i to ne sad, nego još krajem pedesetih i tokom šezdesetih godina. Što se tiče teksta, nužne sastavnice svih vokovizuelnih radova, već je u Pustolinu uvedeno ulančavanje rečenica i mogućnost čitanja teksta i zdesna ulevo, uz napomenu da ta reverzibilnost nije na nivou slova nego na nivou reči. U približno isto vreme, u treći, kosmološki deo iste knjige, uvedena je i razvojnost. Dotad su se radovi te vrste uglavnom smeštali na jednu stranicu ili na seriju međusobno nepovezanih stranica u pogledu smisla. Radovanović je načinio i nekoliko „knjiga umetnika“, kako bi se mogle nazvati, a na izložbi, na dugom, petmetarskom stolu, izložio je samo knjigu-harmoniku Menu jer za ostale nije bilo mesta. U šali mi kaže „da sam kod kuće mogao ostaviti pogled za posmatranje odnosa oblika, a da sam morao poneti onaj za uočavanje odnosa oblika i smislova“. Izgleda, mnogi nisu poneli taj pogled, jer su Menu samo brzo premeravali. Šta se sve tu zbiva, to tek sada uočavam! Čini se kao da je zaista potrebno razviti i jedan poseban vid čitanja da bi se otkrila ta „polifonija“ naporedih zbivanja i transformacija. A sve je izvedeno tako da se gotovo zapitaš je li to načinila ljudska ruka?

Na prvoj izložbi Mediale 1958, izlažući s grupom kojoj suštinski nije pripadao, pored sistema ideograma Radovanović je izložio i raščetvoren heksaedar s tekstovima i slikama, koji je posle izložbe sastavio kao objekat. Tu se već dodaje treća dimenzija u pogledu prostornosti. Vreme je naravno odranije prisutno. U trodimenzionalnom vokovizuelnom objektu, izvanrednom Poliedru s tekstom nastalom deset godina kasnije, na jednom mestu vreme nije samo koordinata umetničkog sistema nego je i događaj koji se može vratiti unazad, kao film. Vreme se vraća ako se, na primer, reči: „obrazi mladi osvanu ostareli promene oblik najzad pregršti praha“ pročitaju unazad, pa se dobije: „praha pregršti najzad oblik promene ostareli osvanu mladi obrazi“. Prizori i smislovi na Poliedru ne teku samo paralelno, nego uspostavljaju i komplementarne odnose. Na Kugli s tekstom nema ni slika ni crteža. Ona je samo to što joj naziv kaže, ali nije nimalo jednostavna. Tekst na kugli odnosi se prema njoj na razne načine. Ne ukrštene reči nego ukrštene rečenice upućuju na nju kao na apstraktno geometrijsko telo, zatim kao na nebesko telo, sunce, mesec, i kao na konkretnu kuglu koju baš sad dlan okreće.

Pomicanje granica vekovnog vokovizuela na ovoj izložbi se očituje i na druge načine. Postoji grupa objekata koje različito čitate ako menjate položaj svoga tela. Tako, trokratno menjajući položaj tela s jedne površine rada Tri pesme možete zaredom pročitati tri pesme koje govore o promenama oblika, za šta na kraju shvatite da je posredi oblak. Na drugoj, još složenijoj površini, možete otkriti čak pet pesama. Pitam da tu nije magija umešala svoje prste? Radovanović kaže da nije, mada to iskrsavanje i nestajanje različitih tekstova može delovati magično. Opet, ima i objekata pred kojima se ti ne krećeš, već možeš da ih okrećeš. Takav je rad Okreni. Sam naslov upućuje na to šta treba da učiniš. I kad okrećeš veliki obojeni krug s raznim likovima i slovima, njihova značenja se menjaju. U stvari, ovde svaki eksponat traži od tebe više od običnog promatračkog učešća. Jedna poveća konstrukcija kugle kroz koju prolazi vazduh, poziva na nišanjenje. Nišani! – traži ona. Prvo zapažam jednu kotaricu punu nečega nalik na izvađene oči. Na suprotnoj strani stoji jedno veliko „U“. Pre nego što sam povezao stvari, Radovanović me podseti: „Znaš Malaparteovu knjigu Kaput?“. „A, ono kada Malaparte pita Pavelića kakve su to ostrige?“. Na drugom nivou prazne kugle klati se mali teleskop. Provirim i vidim Andromedinu maglinu. Na trećem nivou jedna prema drugoj njišu se dve cevi s nišanima. Još uvek se ljudi na mnogim mestima na Zemlji gledaju na taj način. Dok idem oko konstrukcije šuplje kugle naseljene raznim figuricama, pogled mi kroz nju slučajno domaši jednu sliku na suprotnom zidu koja me odnekud podseti na Klea.

Otkud Paul Kle ovde? Jeste, to je slika koja kao da se sastoji od više Kleovih slika urađenih različitim tehnikama koje je taj umetnik primenjivao, ali pri čemu taj skup citata deluje sasvim celovito. Na drugom eksponatu prepoznam deo Magritove slike sa štafelajem i slikom na koju se nastavlja more što se peni iza štafelaja. U potpisu stoji „Vokovizuelni omaž Magritu“. „Ovo ovde su, izgleda, sve razni omaži!“ kažem ja. „Vidiš, pošto je ova oblast moćna jer su joj sredstva i oblici i značenja, ona može da se bavi i sama sobom, da razmatra samu sebe i svoju istoriju“ kaže Vladan. „A ovde si čak koristio i kolaž!“ dodajem ja. „Samo izgleda kao kolaž, a u stvari je slikano erbrašem. Hans Klavin jeste radio kolaže, ali pošto sam mu ovu sliku posvetio, morao sam njegov kolaž da naslikam“ objasni Vladan. „Evo ga i Teslin portret, koji se nalazi na velikoj plakati u holu. Pobogu, istkan od slova! ’10 jula 1856, u ličkom selu Smiljanu…’ – pa ti si sastavio njegov lik od njegove biografije! Ali zašto u potpisu stoji ‘Omaž Čerukinu’?“ upitam. „Čerukin je bio majstor koji je početkom prošlog veka izrađivao portrete slavnih ljudi od njihovih biografija. NJega se sad gotovo niko ne seća, a Teslu svi znaju. I ovde je zastupljena komplementarnost: nepoznatog i poznatog“ kaže Vladan. „Znaš šta, na ovoj izložbi je toliko sinteze i uzajamnog dopunjavanja gotovo svih medija da to sve prosto mora da se još jednom pažljivo pogleda!“ kažem zadivljen. „Samo izvoli! Tesla će te uvek rado dočekati!“ kaže Vladan Radovanović veliki mag otkrivanja nepoznatog i neiskazanog. Odlazeći, u sebi ponavljam Mikelanđelov stih: „Moje delo smrt dodirnut nije smela.“