Da li je ćirilica ugrožena ili će to postati latinica?

Poslednja ovakva debata bila je pre tri godine, kada je Ministarstvo kulture uputilo Vladi predlog mera za zaštitu ćirilice sa gotovo istim zahtevima – da se sva javna i službena komunikacija odvija na ćirilici, da se za preduzeća koja dosledno koriste ovo pismo obezbede poreske olakšice, a da se novčano kazne državne ustanove koje se o te mere ogreše.

U polemici su se između ostalog razjašnjavali pojmovi javno i službeno, odnosno ko će sve morati da poštuje predložene mere, koje su se odnosile i na sva privredna društva, obrazovne ustanove, ali i državne medije.

Lingvista i profesor Ranko Bugarski je tada isticao da se ovakvim merama domen službene upotrebe proširuje te da su mere koje predviđaju kazne za one koji koriste latinicu, a podsticaje za one koji se služe ćirilicom diskriminatorne i neustavne.

Sličan stav ima Helsinški odbor za ljudska prava, koji je reagovao povodom sadašnjeg Predloga zakona, ističući da ne postoji nijedan razlog da se ćirilica štiti od Srba koji su latinicu izabrali za svoje pismo.

Načelno su se tokom godina izdvojila dva pristupa. Jedni tvrde da ćirilici preti opasnost od nestanka i da su ovakve državne strategije neophodne, dok drugi jednako vrednuju oba pisma zarad zajedništva sa narodima u okruženju i, odbacujući tezu o ugroženosti ćirilice, smatraju ovakve zakone nacionalistički obojenim. „I jedni i drugi prikupljaju smislene i logične razloge za svoje tvrdnje“, rekla je lingvistkinja i profesorka emerita Svenka Savić.

Nema ozbiljnih istraživanja o upotrebi pisma

Ostaje pitanje opravdanosti zakonskih mera za zaštitu ćirilice, jer objektivnih pokazatelja da je ona ugrožena zapravo nema.

Profesor Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika, naveo je da podatke o statusu ćirilice „crpi iz naroda“, koji želi da sačuva „jedino srpsko pismo“.

Ima istraživanja koja pokazuju da se pri kucanju više koristi latinica, iz praktičnih razloga jer za ćirilicu nedostaje softverska podrška, dok je kod pisanja rukom jednak broj onih što pišu ćirilicom i onih koji se služe latinicom.

„Sistemskog, odnosno projekatski organizovanih istraživanja o upotrebi ćirilice i latinice nije bilo“, kaže lingvistkinja Marina Nikolić sa Instituta za srpski jezik.

Ipak, dodaje ona, poslednjih godina bilo je više master radova, doktorskih disertacija i naučnih publikacija koje su se delimično ili detaljno bavile ovom temom.

„Jedna od tendencija koja se pokazala jeste da za razliku od ranijih godina u poslednje vreme raste upotreba ćirilice u neformalnoj upotrebi, recimo na društvenim mrežama, privatnoj prepisci na internetu i sl. Takođe, što se stavova govornika tiče, pozitivan odnos prema ćirilici ima sve veći broj govornika srpskog jezika“, ističe Marina Nikolić.

Međutim, dodaje, latinica dominira kada je reč o takozvanom jezičkom pejzažu, koji se ogleda u natpisima na javnim mestima kao što su imena ulica, prodavnica, natpisi na spomenicima, putokazi, bilbordi, grafiti.

„S tim u vezi afirmacija i popularizacija ćirilice poželjne su. Institucionalizacija upotrebe ćirilice jeste važna, i pretpostavlja se da će ovakav jedan zakon doprineti praksi upotrebe ćirilice u formalnom registru, odnosno obavezati njenu upotrebu, ali na taj način širiti domen njenog korišćenja. Srpski jezik i ćiriličko pismo deo su nacionalnog identiteta, ali se, naravno, mora voditi računa i o kulturnoj baštini nastaloj na latinici“, navodi Nikolić.

Međutim, ako je popularizacija ćirilice poželjna ili makar prihvatljiva, sporno bi moglo biti novčano kažnjavanje za kršenje mera koje imaju za cilj da štite pismo koje objektivno nije ugroženo.

„Nema ozbiljne pretnje po opstanak ćirilice, pošto se ona uči u školi kao prvo pismo, njome se najpre opismenjavamo i na njoj u školi pišemo“, kaže Marina Nikolić.

Učićemo nove oblike pismenosti

Profesorka Svenka Savić podseća da se diskusija o dva pisma na temi ugroženosti ćirilice pojačava od 90-ih godina, od kada su se izdvojili jedni koji teoriju i praksu žele da potčine ideji homogene srpske nacije i drugi koji preko jezika i pisma žele da ostvare ideju zajedništva sa susednim narodima.

Kako navodi, obično se u prilog ćirilici navodi podatak da je to najsavršenije pismo jer jednom glasu odgovara jedan znak.

„Onda je profesor Nikola Rod, zajedno sa tada mladim Aleksandrom Kostićem, sada akademikom, napravio istraživanje i pokazao da se slova latiničnog pisanog pisma brže prepoznaju od slova pisanog ćiriličnog pisma i da je sa stanovišta efikasnosti komunikacije, eto, jedno pismo u prednosti. Navođeni su, dakle, kognitivni razlozi“, objašnjava profesorka Savić.

Podaci iz drugih jezika, dodaje ona, pokazuju da kognitivno gledano svako pismo može biti savršeno kad se savlada i postane automatizirano znanje. U Srbiji, podseća ona, i nadalje imamo 30 posto nepismenih ili polupismenih upravo zato što neki nisu automatizirali to znanje.

„Ono što treba da postignemo jeste da svi postanu pismeni na oba i više jezika jer Evropa nas čeka sa znanjem tri jezika: maternji, jezik većinskog naroda, svetski (najčešće engleski). Znanje latinice u ranom detinjstvu je tranzit ka stranom jeziku. Konačno, u procesu digitalizacije, učićemo i nove oblike pismenosti jer se jezik kreće u pravcu sažimanja poruka, sažimanja znakovnosti, što je jedan od zahteva buduće pismenosti“, kaže profesorka Savić.

Ona ovaj predlog zakona vidi kao političko sredstvo nacionalista.

„I danas se radi o korišćenju pisama u nacionalne svrhe u Srbiji. U Crnoj Gori i BiH su oba pisma ravnopravna, ali je u Hrvatskoj o tome diskusija. U Srbiji je, po mom mišljenju, ponovo ovo tema za raspravu zato što je u Hrvatskoj ćirilica marginalizovana. Vidim ovaj Zakon u toj funkciji, i verovatno je to deo programa za predstojeće izbore. Dakle,, reč je o političkoj sferi, ne o naučnoj“, navodi Svenka Savić.

Kulturne manifestacije imaće logo na ćirilici

Marina Nikolić napominje da treba voditi računa da se izglasavanjem ovog zakona ne produbljuju podele u srpskom društvu, niti da se on koristi kao predmet dnevnopolitičkih rasprava, kao i o tome da se o nacrtu izjasne i lingvisti i usvoje sugestije stručnih tela kakvo je Odbor za standardizaciju.

Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, kako mu je ceo naziv, obavezivaće državne institucije, privredna društva sa većinskim javnim kapitalom, profesionalna udruženja i javne medijske servise da u svom radu i komunikaciji koriste isključivo ćirilicu.

Kulturne i druge manifestacije koje se sufinansiraju iz javnih sredstava moraće da imaju logo na ćirilici, a poreske i administrativne olakšice biće utvrđene poreskim zakonima.

Marina Nikolić smatra da su i dosad državne institucije koristile ćirilicu, te da primena ovog zakona neće biti mnogo otežana.

„Što se tiče upotrebe za druge institucije i pravna lica, nisam sigurna da se logo, na primer, može lako promeniti, odnosno prilagoditi ćiriličnom pismu ukoliko je bio na latinici, jer logo je prepoznatljivo lice neke firme. Ali ako se najveće svetske firme, poput Gugla ili Fejsbuka, mogu prilagoditi ćirilici uspešno, mogle bi se i naše firme potruditi da koriste pismo zemlje u kojoj posluju“, kaže Nikolić.

Kako dodaje, za neke je upotreba ćirilice ekonomski problem, jer se smanjuje tržište – na primer u izdavačkoj delatnosti – pa je razumljivo što će najverovatnije i nastaviti da koriste latinicu.

Svenka Savić podseća da su i dosad na snazi bile kazne za neupotrebu ćirilice, ali Zakon uglavnom nije primenjivan. Za nju je od velikog značaja da i u zakonodavnoj praksi ostanu oba pisma.

„Kao država opredelili smo se za EU, dakle zajedno sa drugim državama Balkana u kojima su oba pisma u upotrebi. I ćirilica i latinica nas povezuju i regionalno i istorijski i u budućnosti kojoj stremimo.“

Republika Srpska prilagođava zakon svom ustavu

Isti predlog zakona naći će se i u Skupštini Republike Srpske, ali će on morati da se prilagođava tamošnjem ustavu. Prema ustavu Republike Srpske, službeni jezici su jezik srpskog naroda, jezik bošnjačkog naroda i jezik hrvatskog naroda, a službena pisma ćirilica i latinica. „Ne samo da će Zakon u Republici Srpskoj imati drugi naziv (ticaće se jezika srpskog naroda a ne srpskog jezika) i različit sadržaj kada su neka pitanja posrijedi, nego njegove norme ne bi trebalo da budu obavezujuće kao u Srbiji“, kaže Aleksandra Savić, predsednica Udruženja lektora Republike Srpske, u autorskom tekstu objavljenom na portalu Jezikofil. Dodaje i da se ćirilica u ovom entitetu koristi mnogo manje nego u Srbiji, da „gubi trku sa latinicom u medijima, u izdavaštvu i u digitalnom svijetu“, te da sve više ljudi, bilo u privatnoj bilo u službenoj komunikaciji, češće bira latinicu.

Savetodavno telo će pratiti stanje u jeziku

Predlog zakona o zaštiti ćirilice predviđa osnivanje savetodavnog tela koje će pratiti i analizirati upotrebu jezika i pisma u javnom životu a čiju će natpolovičnu većinu činiti predstavnici struke na predlog Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Pojedini predstavnici Odbora, međutim, najglasnije su se protivili Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, koji takođe predviđa kaznene mere. Na tribini „Zakon o rodnoj ravnopravnosti – 100 dana posle“ u Nišu, profesorka Svetlana Tomić istakla je da Odbor ne može da se uzima kao „jedino merodavno telo“. Ona je navela primere na osnovu kojih „svako može da se uveri koliki jaz postoji između nauke i onoga što Odbor tvrdi da je naučna istina o srpskom jeziku“. Odbor se, kako je i akademik Ivan Klajn isticao, u jednom periodu nije sastajao osam godina, a prema oceni profesorke Tomić, ovo telo „obmanjuje javnost, vrši cenzuru u nauci“ i njegov autoritet je upitan i sa naučne i sa komunikološke strane.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.