Dino Arifi: Molim za parče zemlje i da nas niko više ne dira

Njih niko nikad nije ništa pitao. Ovaj poslednji put preseljeni su bez ikakve najave.

Prljavo beli izubijani kontejner, sa dva mala izlomljena prozora, bez struje i vode, izvršioci investitorove želje smestili su u procep između sportskog centra Milan Gale Muškatirović i novih još neuseljenih zgrada u Dunavskoj ulici. Tik uz prugu, koju će uskoro zameniti put. Ni na tom mestu Arifi neće moći da ostanu još dugo.

„Bio sam 14 godina u Braće Baruh, u crvenoj zgradi preko puta Dragocenih metala, kod Gradske čistoće. To je bila napuštena kuća, uložio sam u nju mnogo, da bi živeli ko ljudi. Onda je došao investitor i rekao da to treba da se ruši. Rekao je obezbediću vam gde da idete, ali morate da odete“, priča Dino kako je bilo dok su imali dom.

Bila je to kuća sa gipsanim tablama, laminatom, vodom, stvarima koju su komšije i roditelji dece koja su sa njegovom išla u školu pomogli da se sredi.

„Taj investitor odveo nas je kod Vukovog spomenika i tu smo bili šest meseci i posle toga došao i kaže našao sam mesto, kontejner preko puta marine Dorćol i da vam to bude trajno rešenje. Pokupili smo stvari, odvezli nas, kad smo došli tamo, ja ga pitam šta je ovo, kaže on: to ti je to“, priča Dino kako su im kuću zamenili kontejnerom.

Onda su ostali tu. Posle 15 dana počeli su, kaže, da dolaze komunalci i govore im da nemaju pravo tu da budu, da moraju da sklone kontejner.

„Uz pomoć ljudi koji su se angažovali, komšija i nekih organizacija oni nas ostave tu. To je bilo opštinsko, ali onda su taj deo kupili neki, došli i postavili ogradu. I ako su kupili, sve je to u redu, ali trebalo je da najave, da nam kažu da se sklonimo, ali ne, oni su došli u osam ujutru, na brzinu, sa dizalicom, zakačili kontejner da nose. Zamalo sa decom kontejner da povuku“, priča Dino Arifi.

Kontejner su najpre odneli u Luku Beograd, međutim, tamo je čuvar izašao i rekao da ne može da ostane, potom su ga dovezli na brisani prostor iza okretnice autobusa broj 79.

Vrata kontejnera škripe iza Dinovih leđa dok priča. Unutra je jedan kauč, rasklimatane police, televizor koji ne može da radi jer struje nema, gomile kesa po ćoškovima i stara, zarđala peć bubnjara na kojoj su dve šerpe. Veliki crni pas spava na podu. Na podu spava i Dino sa svojom decom. Udobnost kauča rezervisana je za Almedinu koja još nije skinula pelene.

Ispred kontejnera je hrpa nabacanih stvari, pokvareni motor, dečja kolica, neke daske i crevo za vodu – kada je jednog dana ponovo budu imali.

„Žena me napustila pre deset godina, otišla i ostavila decu. Do pre šest godina sam radio, noću, da bih danju njih spremio za školu. Išli su čisti, svi su išli u školu Braća Baruh, tamo dok smo živeli imali smo i struju i vodu, i mašinu za pranje, nisam dozvolio da idu prljavi. Pitajte u školi dal su Dinova deca bila prljava“, priča Arifi.

Ćerka Sunita se sa Almedinom vratila iz šetnje. Devojčica je spavala u kolicima. Ni vetar, ni naša priča nisu joj remetili san.

„Četiri, pet dana nije okupana, a pre iako smo bili u kontejneru i kada nema vode, grejemo vodu da se okupa. Volim da deca budu čista. A evo sada, vidi“, pokazuje na unuku, ćerku, pa na svoje ogrubele, prljave ruke.

Pokazuje pantalone, majicu i stiska vilicu grčevito. Dino Arifi je poput ljudi koje je Van Gog voleo da slika. Lice izbrazdano teškom nemaštinom, koja se u naslagama nastanila u svakoj bori. Oči crne vrcaju, kao i uvek kod ljudi kojima je malo dovoljno da budu zadovoljni.

A onda se najednom ispune setom. Svaki put kad su ih izbacivali ostajalo im je sve manje. Od onog minimalnog svaki put je ostajalo još manje. Kao da su u nekom eksperimentu – koliko malo čovek može da ima. Koliko malo može da nas je briga za one koji nemaju ništa.

„Imao sam još jedan deo uz ovaj kontejner“, pokazuje rukom „verandu, koju sam pravio od daski, tu je bila posteljina, tu su deca spavala, bilo je hrane, stvari za oblačenje, šerpe, kašike i viljuške, tanjiri i sve je to ostalo tamo, sve su tokom noći počistili ništa nije ostalo“.

„Sve su očistili“, ponavlja više puta za sebe, „i ćebad, sve nam je tamo ostalo, sad deca spavaju na podu kontejnera“.

Njih petoro živi od 18.000 dinara. Toliko je socijalna pomoć za decu. Dino nema ništa jer mu je za penziju, iako ima 66 godina falilo devet meseci radnog staža. Otkad mu je pre šest godina „izlomljena“ kičma pa hoda na štakama, ne može ni da radi. U školi je još Edin, ide u osmi razred. Emran, Sunita i Kristijan su je završili, ali za srednju se nije imalo para.

„Kristijana sam upisao u mašinsku školu, krenuo jedan dan, došao kuka nema patike, drugari imaju svi nove, on neke stare, stare trenerke, kaže neću da idem tako, da se brukam. Posle mesec dana zvali iz škole da ga ispišemo ili će da plaćamo kazne. I ja ga ispišem“, priča Dino.

Sinovi sad rade kad nešto nađu, sekundarne sirovine. Skoro su nekom čoveku čistili podrume i zaradili 5.000 dinara. Kupili su trenerke.

Teško mu je da objasni kako rasporede tih 18.000 dinara mesečno.

„Deca idu u narodnu kuhinju po obroke, u 10 sati svakog jutra, uzmemo nešto malo za doručak i večeru. Skuvamo neki pasulj ili čorbu, mora da bude za bebu mleko. Po dve litre mleka smo kupovali, skupo je i pelene, 2.000 dinara je 60 komada“, nabraja Dino Arifi.

Četiri puta su ga izbacivali na ulicu, sam je odgajio u velikoj nemaštini četvoro dece i opet dok razgovaramo ne viče, ne podiže glas, nije ljut, ne mrzi nikoga, ne psuje, ne krivi nikog – samo moli za parče zemlje. Ni za struju, ni za vodu, ni za stan, ni za zgradu, moli samo za parče zemlje na koju bi stavio kontejner, prljaviji i stariji od onog za smeće na obližnjoj stanici autobusa 79. Samo to i da ih više niko ne dira.

Matijević: Neki nužni smeštaj sigurno postoji

Uz suze je pričajući o svim ljudima koju su im godinama pomagali Dino Arifi isticao Milicu Matijević, komšinicu, majku deteta koje se druži sa njegovim najmlađim sinom, srećom po njega i pravnicu koja im je pomagala.

„Oni su od 2006. živeli u objektu koji je tada pripadao Crvenom krstu, i sva deca su se rodila tamo, tamo su odrastali i komšije su pomagale, imali su krov nad glavom, vodu. Pre četiri ili pet godina je došao investitor, koji je angažovao nekoliko muškaraca koji su došli kod Dina i rekli mu da će mu ako ne izađe za dva dana – slomiti kičmu“, priča Milica Matijević. Dino se, kako kaže, uplašio jer već jednom mu je jedan čovek delimično slomio kičmu jer je verovao da su njegova deca ukrala bicikl njegovog sina.

Ovo što im se sada desilo, da su ih dizalicom odneli i potom sve preko noći počistili podseća je, kako kaže, na savamalski scenario. Milica Matijević napominje da su se mnogo puta obraćali Centru za socijalni rad, čak i sada kada se to desilo i da je njihov odgovor na siromaštvo jedino da pošalju decu u dom.

„Neki nužni smeštaj sigurno postoji. Stari grad ima mnogo prostora. Institucije su redovno imale jasnu predstavu u kakvim uslovima oni žive, redovno bile obaveštene o tome i moljene da preduzmu korake, ali nisu“ ističe ona i kaže da su mu čak jednom i oduzeli decu, odveli ih u dom i zabranili nekoliko meseci da ih viđa, a da za to nije postojala nikakva odluka suda, razlog da to učine.

Beba u inkubatoru

Samo nekoliko dana nakon što smo razgovarali, a dan pre nego što je tekst objavljen, ćerka Sunita se porodila pre vremena. Beba je u inkubatoru.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.