Država uslovljava trans osobe, odlučuje o nama bez nas

Takođe, vrlo rano sam počela da doživljavam nasilje u najrazličitim vidovima i u krugu porodice, potom nakon polaska u školu, jer kao „dečak“ koji je želeo da se druži sa devojčicama, nailazila sam na stalnu agresiju, odbacivanja, poniženja. Odmori između časova su za mene bili pakao, bežala sam iz školskog dvorišta jer je nasilje bilo neizdrživo, bio me je strah da izlazim iz kuće jer su me dečaci iz kraja neprestano zlostavljali, a i kod kuće je bilo veoma teško zbog mog rodno netipičnog ponašanja – priča za Danas aktivistinja Agata Milan Đurić, direktorka organizacije Geten i koordinatorka LGBTIQ SOS telefona.

Dodaje da je još u toku osnovne škole počela da piše, glumi i peva, te je osnovala svoje malo pozorište zajedno sa nekoliko drugarica.

„Naravno, glumila sam ženske likove ali sam mislila da činim nešto lepo međutim to je još više pojačalo agresiju sredine i još dublje me obeležilo, poput anateme. I, naravno, ja sam bila uverena da sam ja kriva, da sa mnom nešto duboko nije u redu, i verovala sam da ne treba da postojim, i dugo sam normalizovala nasilje koje sam doživljavala i internalizovala. No, proživljena patnja me je podstakla da učinim sve što mogu i dam svoj doprinos smanjenju patnje u našem društvu i šire, onome što ja nazivam „kolektivno isceljenje“, i posvetim se unapređenju kvaliteta života marginalizovanih grupa“, priča nam Agata.

Aktivizmom se bavi dugi niz godina. Učestvovala je u svim važnim događajima LGBT događajima, od osnivanja “Arkadije” do “krvave parade” iz 2001. Godine. Na pitanje kako danas izgleda život LGBTIQ osoba u odnosu na taj period, Agata odgovara da “put nije linearan, već veoma krivudav”.

“Mi smo u toku pomenutog perioda privođeni na informativne razgovore od strane tadašnjeg režima, a batine, pretnje smrću, bombama, posebno nakon Prajda 2001. i tokom rada na Radiju 202 i prvoj LGBTIQ radio emisiji, bile su svakodnevne. Generalno gledano, današnji kontekst je neuporedivo bolji u odnosu na 2001. i razni činioci su tome doprineli, ali je važno imati u vidu da su LGBTIQ osobe, koje žive van Beograda i većih gradova, i dalje u veoma teškoj situaciji u pogledu predrasuda, nasilja, diskriminacije, siromaštva, nezaposlenosti, straha, izolacije, nemogućnosti da ostvare osnovna ljudska prava, pa čak i prvo i osnovno – pravo na život u skladu sa vlastitim identitetom”, naglašava Agata.

Kaže da često dobija pozive na LGBTIQ SOS telefonu i sluša glasove potpunog beznađa. “Mnogi ljudi nemaju sredstva da kupe kartu do Beograda, na primer, što se naročito pojačalo od početka pandemije korona virusa jer je veliki broj osoba u situaciji borbe za bazični opstanak i preživljavanje. Pritom, trans osobe, kojima su potrebne medicinske intervencije, suočene su sa njihovim ogromnim i nedostižnim cenama, nestašicom ženskih hormona na tržištu, koji su neophodni trans ženama, kao izuzetno vulnerabilnoj i višestruko diskriminisanoj grupi, na šta uporno ukazujemo i apelujemo kod odgovornih institucija”, ukazuje naša sagovornica.

Ona postavlja pitanja kako preživeti u ovoj državi ukoliko ste trans, gej, i pritom Romkinja, kako se zaposliti ili šta činiti ako izgubite posao, a sve vreme ste izloženi najrazličitijim oblicima predrasuda, direktne i indirektne diskriminacije i nasilja, što često čini da osobe ranije napuštaju i školovanje zbog vršnjačkog zlostavljanja.

“Imajući u vidu totalitarni režim pod kojim već predugo živimo, mnoge promene su samo “kozmetičke i optičke” prirode, kako bi se pridobili politički poeni kod relevantih međunarodnih faktora, nezavisne institucije više nisu nezavisne, a mehanizmi iscrpljivanja,odnosno homo/bi/transfobije brojni i mnogostruki, i na njh država uglavnom nema nikakav odgovor. Vrlo retko čujem da bi neka LGBTIQ osoba želela da ostane u ovoj državi, uglavnom svi/e žele da pronađu spas u nekoj drugoj zemlji”, ukazuje Agata.

Kada je reč o važnosti usvajanja Zakona o rodnom identitetu i pravima interseks osoba, Danasova sagovornica podseća da je pravni tim Getena kreirao prvi model zakona još 2013. a da je poslednja, revidirana verzija, koja je u skladu i sa MKB-11 Svetske zdravstvene organizacije, u kojoj je transrodnost uklonjena sa liste mentalnih poremećaja, predočena javnosti prošle godine.

“U poslednjih 20 godina ukazujemo na razne probleme koje stavljaju trans i interseks, uključujući i rodne nebinarne osobe (koje sebe ne doživljavaju u okviru podele muško-žensko) osobe u pravni i egzistencijalni vakum, onemogućavajući nam osnovna ljudska prava. Kako funkcionisati u društvu ukoliko vaša lična dokumenta ne odgovaraju vašem rodnom identitetu i izražavanju, kako ostvariti svoja prava iz radnog odnosa, pravo na bračni i porodični život (šta se dešava sa brakom ukoliko, na primer, jedan supružnik/ca prilagode svoj pol svom doživljaju roda jer po našem Ustavu dve žene ne mogu biti u braku, i kakva su roditeljska prava trans osobe itd.), kako ostvariti pravo na lični i telesni integritet ukoliko ste interseks osoba bez prisilnih operacija koje nameće zvanična medicina”, navodi Agata.

Prema njenim rečima, usvajanje jedinstvenog zakona je preporuka svih vodećih međunarodnih organizacija, koje rešava čitav niz problematičnih pitanja.

“Naš model zakona je u potpunosti baziran na samoodređenju rodnog identiteta bez ikakvih medicinskih uslovljavanja, kao jednom od osnovnih ljudskih prava, i potpunoj depsihopatalogizaciji trans i interseks osoba, što je sve veća tendencija i u svetskom zakonodavstvu. I pored dugotrajnog javnog zagovaranja, ostaje nejasno zašto država odlaže process usvajanja ovog zakona, jer kao što je govorio Martin Luter King: “Pravda koja se odlaže je pravda koja je uskraćena”, navodi Aagata.

Kako objašnjava, ponuđeno rešenje u vidu novog Zakona o matičnim knjigama i podzakonskog akta – Pravilnika o načinu izdavanja i obrascu potvrde nadležne ustanove o promeni pola uslovljava trans osobe ili podvrgavanju operacijama ili da koriste hormonsku terapiju, što može dovesti do privremenog ili trajnog steriliteta trans osoba, i što je protivno odluci Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz 2017. godine.

“Ne može država donositi odluke o nama bez nas jer smo mi i pored brojnih apela bili isključeni iz procesa donošenja pomenutog Zakona i Pravilnika. Važno je naglasiti da postoji spektar trans identiteta i da mnoge trans osobe ne žele ili iz zdravstvenih i drugih raloga nisu u mogućnosti da se podrvgnu onome što država zahteva. Nadamo se da će opšta populacija i država u narednom periodu ipak imati više sluha – zbog svih nas građana i građanki, a stepen demokratičnosti jednog društva se upravo ogleda u odnosu prema manjinama”, naglašava Agata Milan Đurić.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.