Države bi da kontrolišu ženska tela

Poljska nas ovih dana ponovo podseća da jednom stečena prava na kontrolu rađanja nisu zakonom zapečaćena i zauvek zagarantovana.

Ona su konstantno na udaru konzervativnih struja, a Poljska je samo primer koliko njihov upliv u državne ustanove i zakonodavstvo može biti agresivan.

Zakon o abortusu u ovoj zemlji dopušta prekid trudnoće samo u tri slučaja: ako je ona posledica silovanja ili incesta, ako postoji realna opasnost po život i zdravlje majke i ako se utvrdi deformitet ili bolest fetusa.

Inicijativa poljske katoličke crkve 2016. godine da se abortus u potpunosti zabrani, uz poziv na „čuvanje nerođenog života“, izazvala je masovne proteste revoltiranih građana i građanki.

Gnev Poljakinja je posebno osetila premijerka Beata Šidlo, koja je tada podržala inicijativu i zato bila obasipana hiljadama mejlova žena koje su je podrobno obaveštavale o svakoj promeni u telu tokom menstrualnog ciklusa.

Poruke tipa „draga premijerko, mislim da ovuliram“, „zaboleo me desni jajnik“ imale su za cilj da „pomognu“ državi u nameri da kontroliše materice, jajnike i trudnoće.

Inicijative crkve i ultrakonzervativnih grupa (poput Ordo Iuris, hrišćanske grupe pravnika) samo su prividno zatajile.

Vladajuća nacionalistička stranka Pravo i pravda, kojoj je katolička crkva važan oslonac, pokrenula je prošle godine pitanje ustavnosti postojećeg zakona.

Epidemija se činila kao pogodan trenutak da Ustavni sud, čiju je većinu sudija ova partija i imenovala, prošlog meseca donese odluku o pooštravanju zakona o abortusu, odnosno da prekid trudnoće na osnovu deformiteta ploda proglasi neustavnim.

Uprkos epidemiološkim merama, takozvani Crni protest je ponovo na ulicama poljskih gradova okupio stotine hiljada ljudi.

Izlio se nimalo naivan bes i nezadovoljstvo zbog „ugrožavanja slobode“, „potpune kontrole i zarobljavanja ženskog tela“, „nehumanog postupanja prema ženama“ koje će biti prinuđene da iznesu trudnoću čak i kad je plod oštećen.

Teret koji država nameće pre svega građankama ovim zabranama, bez uključivanja sopstvene odgovornosti, ogleda se i u slaboj dostupnosti sredstava za kontracepciju, nepostojanju seksualnog obrazovanja, ali i odsustvu državne podrške roditeljima dece sa invaliditetom.

Koliko je i ovaj važeći zakon apsurdan i štetan po žene pokazuje činjenica da se godišnje u Poljskoj izvrši više od 80.000 abortusa, ali samo par stotina u legalnim uslovima.

Jasno je da najsnažniji udar podnose siromašnije žene koje ne mogu da priušte ilegalne klinike ili „abortivni turizam“, pa pribegavaju rizičnim metodama prekida trudnoće.

Poljska vlada je odložila primenu odluke Ustavnog suda o pooštravanju zakona o abortusu, što je pokazalo snagu demokratskog bunta iskazanu kroz Crni protest, ali i nagovestilo nastavak tihog rata crkve i države protiv žena.

To što je u Poljskoj (ali i u Irskoj, Portugalu, na Malti) na snazi najrigorozniji pravni tretman prekida trudnoće, ne znači da su u zemljama sa liberalnijim zakonima prilike za žene povoljnije.

Većina evropskih zemalja dopušta abortus na zahtev žene u prva tri meseca trudnoće (Švedska i Holandija čak do 18. odnosno do 22. nedelje), ali su takvi postupci neretko stigmatizovani.

Društvenu osudu prava žena na sopstveni izbor i kontrolu rađanja najviše podupiru konzervativne klerikalne skupine.

Njihove neutemeljene povike o opasnosti abortusa po zdravlje žena, o „ubijanju nedužnog života“, o odgovornosti žena za pad nataliteta prijemčive su za svaku društvenu klimu, ponajviše u katoličkim zemljama.

Među bivšim jugoslovenskim državama Hrvatska je najočitiji primer društvenog pritiska na žene koje se odluče na prekid trudnoće.

Taj pritisak ostvaruje znatan uticaj i na hrvatske institucije i zdravstveni sistem, u kome su žene doslovno izložene nasilju i nehumanom medicinskom tretmanu – od pro-life kampanja čiji učesnici pobožno stoje ispred klinika ne bi li prizvali savest trudnica, preko lekara koji se pozivaju na priziv savesti (koja kod istih lekara potpuno utihne kad  mogu da naplate abortuse u privatnoj praksi) i time ograničavaju dostupnost zdravstvenoj zaštiti, pa čak do torture u vidu kiretaže bez anestezije.

O ovoj brutalnosti zdravstvenog osoblja svedočile su mnoge žene u Hrvatskoj, uključujući i narodnu poslanicu Ivanu Ninčević Lesandrić, kojoj su „vezali ruke i noge i započeli kiretažu bez anestezije“.

U Srbiji su inicijative za potpunu zabranu abortusa aktuelne od 90-ih godina.

Glavni njihov pokretač je Srpska pravoslavna crkva, koja ni u jednoj Božićnoj poslanici ne propušta priliku da istakne da je „zametak ljudsko biće“ a abortus „čedomorstvo“.

Osuđujući žene koje su prekinule trudnoću kao „čedomorke“ i „ubice nedužnog života“, ali blagosiljajući srpske dobrovoljce u vreme ratova koji su išli da ubijaju neke druge živote, Crkva je afirmisala stanovište da su žene u obavezi da rađaju za potrebe nacije i države.

Uverenje o odgovornosti žena za pad nataliteta eksplicitno je izneo patrijarh Irinej kad je rekao da su „Srpkinje dužne da rađaju“, na šta je dobio repliku na društvenim mrežama da Srpkinje nisu dužne ništa, a da je on dužan porez.

Plasirajući iste stavove, klerikalna ultradesnica kroz organizovane šetnje, osnivanje raznih udruženja ali i implementaciju u državne institucije ostvaruje i neposredan uticaj na javne politike.

Politički akteri tako preuzimaju njihove narative u pokušajima da sprovedu populacione mere, koje su prevashodno usmerene na kažnjavanje žena zbog svojih odluka o rađanju.

Tako je predsednik Vučić, predstavljajući akcioni plan za populacionu politiku, a zabrinut nad osipanjem stanovništva, izjavio da lekar treba trudnici da pokaže ultrazvuk i pusti otkucaje bebinog srca pre nego što se odluči na abortus.

Pre toga se i ministarka za demografiju i brigu o porodici Slavica Đukić Dejanović istakla izjavom da će se formirati savetovalište za reproduktivno zdravlje žena u kome bi osim lekara sedela i sveštena lica.

Bilo je to 2016. baš u vreme kad se pričalo o vraćanju obaveznog vojnog roka za muškarce.

„Kako ta dva, jebote, uvek idu u paketu? Njemu puška, njoj stomačina, da vam rodi radnika ili ratnika. Marš!“, pisala je tada Jovana Gligorijević u Vremenu.

Ističući da je za pravo na odlučivanje šta će sa svojim telom „spremna i da pogine“, poručila je državi da se ne zajebava s tim da ne bi prošla „kao Poljska“.

Senzacionalističko izveštavanje o abortusu

Emisija na TV Happy, u kojoj doktor Vanja Milošević sa nadrilekarom Miroljubom Petrovićem analizira snimak abortusa, koji je očigledno snimak kasnog prekida trudnoće, izazvala je osudu zbog senzacionalističkog i zlonamernog izveštavanja o ovoj temi. Grupa Ženska solidarnost istakla je u saopštenju da se potresnim snimkom abortusa u kasnijoj trudnoći, verovatno zbog malformacije ili ugroženog zdravlja žene, a ne u prvim nedeljama kad je plod još nerazvijen, gledalište zlonamerno navodi na pogrešne i pogubne zaključke. „Svojim neodgovornim izveštavanjem, Happy TV namerno navodi publiku na zaključak da se radi o grotesknom, psihopatskom ubijanju i čerečenju ploda. Ovakvo izvrtanje činjenica učinjeno je samo radi najgore vrste senzacionalizma i potpirivanja mržnje prema ženama“, navodi se u saopštenju.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.