Državne mere za suzbijanje nasilja bez rezultata

Kao i prethodnih godina, tokom 2020. ubijeno je 26 žena, a u još šest slučajeva se sumnja da se radi o femicidu, što znači da još ne znamo pod kojim okolnostima su te žene stradale.

Ovo su, međutim, podaci dobijeni samo iz medija, jer sistem za praćenje femicida još uvek nije zaživeo, pa ne možemo ni imati precizan broj smrtnih ishoda u porodičnom kontekstu.

– Najmanje je 26 žena ubijeno ove godine, jer mi ne znamo koliko slučajeva nije dospelo u medije, a pitanje je i koliko žena umre od posledica dugogodišnjeg nasilja – kaže za Danas Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra.

Iako mediji izveste i o većem broju smrti, naša sagovornica napominje da se ne mogu sve okarakterisati kao femicid.

– Mi se bavimo porodično-partnerskim kontekstom. Postoje ubistva žena u prostituciji, ubistva lezbejki, ali se ovaj od njih razlikuje i po faktorima rizika i po formi. Ne možemo reći ni da je femicid ako žena slučajno strada u pucnjavi usled nekog mafijaškog obračuna.

Lacmanović podseća da je Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost još 2017. najavljivalo nadzorno telo za praćenje femicida, ali ono još uvek nije formirano.

Dešava se, kako kaže, da AŽC mesecima čeka da im policija, nakon obrade, dostavi podatke o konkretnim slučajevima.

Za to vreme, objašnjava ona, ne zna se recimo da li je pretučena žena preživela ili nije, da li joj je potrebna podrška, da li je nasilnik na slobodi ili kakva mu je mera izrečena.

Ono što znamo jeste da se broj ubijenih žena godinama ne menja, iako je na snazi niz mera i zakona za suzbijanje nasilja prema ženama.

– Taj kontinuitet pokazuje da primenjene mere ne daju rezultate. Zakon o sprečavanju nasilja nad ženama je zaista dobar, ali je problem taj što je on preventivan. On treba da bude usmeravan na nizak stepen rizika od smrtnih slučajeva. Nama je, nažalost, problem ili sa procenom bezbednosnih rizika, ili ta procena izostaje, ili ne bude adekvatna, ili su neadekvatne primenjene mere. Ne možemo, na primer, čoveku koji je pet puta pokušao da ubije odrediti meru zabrane prilaska, jer ona kod takvog nasilnika nije delotvorna. Zakon je, dakle, dobar, ali su mere preventivne i nisu za slučajeve femicida – objašnjava Lacmanović.

Ona smatra da naglasak treba staviti na procene rizika, jer uvek postoje određeni signali koji mogu da ukažu na mogućnost smrtnog ishoda.

– Ne verujem da nekom samo pukne film i ubije nekog, verujem da uvek postoje određeni indikatori koji su mogli da ukažu na visok stepen rizika, ali da ih neko nije primetio, nije prijavio, zabeležio… Femicidi su rezultat dugogodišnjeg nasilja, ali nije pitanje zašto žene ne prijavljuju nasilje, nego zašto to niko nije primetio. Zašto sistem nije u stanju da prepozna indikatore? Mi već znamo recimo da će svakog meseca u Srbiji biti najmanje dve žene ubijene, znamo šta su faktori rizika… Da li je moguće da baš ništa ne znamo o ovim slučajevima? Meni se čini da je u pitanju jedno amnestiranje od odgovornosti, i prebacivanje krivice na žrtvu zato što nije prijavila nasilnika – kaže Lacmanović.

Ona podseća na slučaj ubistva žene koju je ubica prvobitno proganjao, zvao, slao poruke, onda iznenada prestao to da radi, ali posle nekog vremena došao kod nje i ubio je.

Iako je prekinuo sa proganjanjem, objašnjava ona, to ponašanje nije smelo da se ignoriše, jer je proganjanje upravo jedan od indikatora za visok stepen rizika.

Napuštanje nasilnika, raskid, razvod, najava napuštanja, zatim pretnje ubistvom, posedovanje vatrenog oružja, učešće u ratovima, navodi Lacmanović, sve su to situacije u kojima može biti visok stepen rizika.

– Problem što ljudi zapravo primete da nešto nije u redu, ali jednostavno ne reaguju. Ljubomora se, recimo, uopšte ne percipira kao opasnost, već kao deo svakodnevnog života. Nasilje prema ženama je u našoj kulturi normalizovano, jer sve te sadržaje imamo u medijima, u rijaliti emisijama, na društvenim mrežama, a onda i u realnom životu. Komentari u virtuelnom prostoru upućeni ženama su izrazito mizogeni i seksistički i to je jedna atmosfera koja podstiče nasilje prema ženama i čini ga prihvatljivim. Zato ljudi ne prepoznaju rizične pokazatelje, pa čak ni sama žrtva ne reaguje i ne prijavljuje nasilje – objašnjava Vedrana Lacmanović.

SOS telefoni

Nasilje u porodici se može prijaviti na 0800-100-600, kao i na 192, kada odmah dolazi policija. Na sajtu Autonomnog ženskog centra nalazi se širi spisak adresa i telefona na koje se žene iz cele Srbije mogu obratiti za pomoć.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.