Gde je nestao Ustavni sud?

Suština borbe protiv prirodnog ili društvenog neprijatelja u vanrednom stanju često se sastoji u ograničenju Ustavom zajemčenih prava.

U redovnim prilikama to čini parlament pod ustavom određenim uslovima, a u vanrednom stanju vlada i/ili šef države jer parlament često nije u mogućnosti da se sastane.

Štaviše, u vanrednom stanju najvišim državnim organima je dopušteno da odstupe od ustavom zajemčenih prava, dakle da odu i iznad onih ograničenja koje ustav postavlja. Time, one, ustanovljene vlasti (zakonodavna i izvršna) postaju ustanovljavajuća (ustavotvorna) vlast.

Naravno, to je tako dok traje vanredno stanje. Međutim, bojazan da bi zakonodavna i pogotovo izvršna vlast mogla da zloupotrebi vanredno stanje – a svako ko ima vlast sklon je da je zloupotrebi i u tome ide dok ne naiđe na ograničenja, upozoravao je Monteskje pre gotovo tri veka – navela je evropske ustavotvorce, nakon Drugog svetskog rata, da propišu ograničenja u pogledu dužine trajanja vanrednog stanja i mera koje se u njemu mogu preduzimati.

Toliko je bio veliki strah da se ne ponovi 23. mart 1933. godine, kada su nacisti zaveli vanredno stanje, koje ne samo da nikada nisu ukinuli, već su ga iskoristili da Nemačku pretvore u totalitarnu državu i povedu svetski rat.

Zato Ustav Srbije propisuje da odluka o vanrednom stanju važi najduže 90 dana, uz mogućnost produženja za još 90 dana; te da su u vanrednom stanju dozvoljena odstupanja od Ustavom zajemčenih prava, samo u obimu u kojem je to neophodno, dok se od određenih prava ne može odstupiti ni u vanrednom stanju.

Iz ovih nekoliko ustavnih odredaba jasno je da vanredno stanje, iako uvećava vlast egzekutive i legislative, nije vanpravno, a još manje je vanustavno stanje.

I u vanrednom stanju postoje građani i Ustav koji ih štiti. Otuda se nameće pitanje gde je nestao Ustavni sud Srbije kada je najpotrebniji. Na stranicama ovog dnevnika bilo je reči o neustavnosti zabrane kretanja i suđenja preko Skajpa.

Podneto je i nekoliko utemeljenih inicijativa za ocenu ustavnosti tih i drugih akata donetih u vanrednom stanju.

Ustavne sudije Slovenije i Bosne i Hercegovine su zasedale, takođe u vanrednom stanju, i već su se izjasnile o neustavnosti odgovarajućih propisa u svojim zemljama. Njihove srpske kolege svoju poslednju sednicu održale su 5. marta 2020. godine i više se nisu sastajale.

Možda ustavne sudije Srbije po svojoj staroj, lošoj praksi neće nikada ući u postupak povodom utemeljenih inicijativa. Možda se neće naći ni 25 narodnih poslanika od integriteta da podnesu zvanični predlog za ocenu ustavnosti spornih propisa, povodom kojeg bi Sud bio dužan da uđe u postupak.

Međutim, kada osuđivani po neustavnim propisima budu počeli da izjavljuju ustavne žalbe, Ustavni sud će konačno morati da prizna da su se njima kršila ljudska prava.

U suprotnom, on zna da će se postupak nastaviti pored Evropskim sudom koji se neće ustručavati da kaže da je car go.  Ali tada, i bez uplitanja Strazbura, šteta će biti prevelika.

Pre svega po neosnovano osuđivane, ali i po ostale građane Srbije iz čijih novčanika će se isplaćivati naknade šteta prouzrokovanih tim sramnim presudama. I gore, još jednom ćemo se suočiti sa poražavajućim saznanjem da u našoj zemlji ima vladavine prava samo u meri u kojoj domaćim političkim vlastima to godi, odnosno neko odozgo, iz Evrope to naredi.

Autor je redovni profesor Ustavnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije