Imenice ženskog roda vode poreklo iz praslovenskog jezika

Da li su kriterijumi Odbora istinski podudarni sa „srbističkim naučnim kriterijumima“ i kriterijumima „svih naučnih srbističkih institucija u Srbiji“, kako predsednik Odbora, prof. dr Sreto Tanasić napominje?

Odbor ispušta iz rasprave osnovne činjenice o istoriji srpskog jezika i nauke o jeziku. Imenice koje označavaju bića ženskog pola vode poreklo od praslovenskog jezika. Od davnih vremena, broj imenica u ženskom rodu koje označavaju žene i njihove titule, profesije, zanimanja i statusa je rastao zbog poboljšanja društvenopolitičkog položaja žena. Podsetimo na društveni položaj žena u Srbiji: u Građanskom zakoniku od 1844. žene su pravno izjednačene sa stvarima; na tržištu rada žene se pojavljuju od sredine 19. veka nakon otvaranja prvih osnovnih državnih škola za devojčice i od 1863. godine, posle otvaranja prve Više ženske škole u Beogradu, koja je počela da stvara žensku elitu i pomoću školovanja omogućava sticanje zvanja učiteljice, ali i drugih utrživih znanja koja dovode do plaćenih poslova.

Pravo glasa žene su dobile 1945. godine. Odbor ne pojašnjava naučnu činjenicu da imenice u ženskom rodu koje označavaju žene i njihove titule, profesije, zanimanja i status imaju ekstralingvističku odliku, što znači da se tiču jezika, društva i politike ili vladavine prava i nediskriminatornog ponašanja, što je glavni fokus novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Rasprava o ženskim oblicima imenica duga je skoro jedan vek. Ona je puna kontroverzi čak i unutar članova istih naučnih struja. Neki čelni ljudi Odbora iznosili su netačne tvrdnje, na primer, akademik Predrag Piper 2014. i 2016. tvrdi da nikada nije bilo „politizacije“ ove jezičke teme, a prvi lingvista na kojeg se poziva (Vince, 1954) tražio je posle Drugog svetskog rata da to pitanje reše vlasti i to u korist žena.

Dakle, tvrdi se da nešto nije postojalo a citira se autor koji je upravo zagovarao to za šta se tvrdi da nikad nije postojalo! Rasprava se gotovo po pravilu usijavala onda kada bi žene napravile još neki pomak na društveno-političkoj lestvici. Kako je 2009. primećeno, u javnosti se diskusija svodila na ismejavanje „rogobatnih“ naziva zanimanja poput „poslanica“ i „borkinja“. Banalizacija i karikaturalizacija primera ženskih imenica, dakle, nije odlika današnjice ali takav metod ne bi trebalo da bude odlika naučne institucije koja sebe vidi kao „jedino merodavnu“ za jezička pitanja. Takođe, javnost treba da zna da je netačno da su imenice u ženskom rodu kroatizmi, kako Odbor nastoji da uveri.

Kontraprimere u srpskoj beletristici i dokumentaristici javnih ustanova ima dosta, navešću samo neke: iz 1875. upravne članice, predsednica, potpredsednica, blagajnica i delovotkinja; iz 1898: nadzornica; 1913: predikatorica ili „propovednica“. Primetimo da ove reči nisu mogle da se nađu u drugom Vukovom Rječniku iz 1852. jer su žene osvajale pomenute pozicije nakon tog vremena, a da je „vukovska tradicija“ leksike na koju se prof. dr Ranko Bugarski poziva ignorisala činjenice iz istorije društva i književnu građu koja se ticala žena (Bugarski, „Nisu problem borkinje nego borci i borkinje“, Danas, 7. juna 2021.).

Odbor pa i neki drugi učesnici tzv. diskusije (npr. članica SANU, Jasmina Grković Mejdžor, „Zakon o rodnoj ravnopravnosti ugrožava ustavne slobode“, Politika, 7. jun 2021) ne pokazuju da razumeju činjenicu da se dugi niz decenija vršila maskulinizacija ne samo srpskog jezika (na šta su upozoravali Smoljskaja 1986; Dmitriev 1986; M.Ivić 1989) već i i maskulinizacija srpske književnosti i istorije srpskog društva.

Uporedo sa njima tekla je i još teče politička maskulinizacija pamćenja istaknutih društveno marginalizovanih grupa kroz javnu spomeničku kulturu i uopšte organizaciju kulturnih pa i naučnih svetkovina. Od Slavije do kraja Kalemegdana, nema npr. nijednog spomenika istaknutoj ženi iz prošlosti srpske kulture, nauke, umetnosti… Jednostavno rečeno, odranije su nas učili da ne vidimo značajne žene, da ne znamo šta su postigle, i da ne poštujemo njihove doprinose srpskom društvu. Ne samo da nam se dugo vremena oduzimala i brisala leksička memorija, već i faktuelne istine o prošlosti srpskog društva, politike, kulture, obrazovanja, umetnosti…

Treba li podsećati da su neki akademici i naučnici, pisci istorija srpske književnosti prenosili netačno znanje tvrdeći da su npr. pisci srpskog realizma opisivali patrijarhalnu idilu iako su ti pisci opisivali patrijarhalno nasilje (Tomić, Realizam i stvarnost 2014), i da su u naučnim radovima neki akademici i naučnici netačno interpretirali LGBT likove, namećući vlastite stereotipe kao obrazac mišljenja? Upućujem na ocenu romana Davida Pijade Strast od strane akademika Predraga Palavestre (Jevrejski pisci u srpskoj književnosti, 1998:98).

Odbor tvrdi da brine o jeziku. Zašto je onda od osnivanja, od 1997. pa nadalje samom sebi zamerao da se retko sastaje? Zašto ovu raspravu o jeziku i pravima ne krasi dijalog, što je primetio i nekadašnji član Odbora, prof. dr Božo Ćorić 2008. godine? Zašto se dešavalo da Odbor ignoriše naučne radove koji imaju drugačiji stav o ovim jezičkim pitanjima pa čak i onda kada članica Komisije Odbora, dr Stana Ristić, piše pozitivnu naučnu kritiku o ključnom naučnom poduhvatu emerite, prof. dr Svenke Savić, Rod i jezik?

U svojoj monografiji, Raslojenost leksike srpskog jezika i leksička norma (2006) Stana Ristić napominje da se kodifikacija srpskog standardnog jezika „mora zasnivati na uzualnoj a ne preskriptivnoj normi“ te da su već tada mediji a ne književnost najbolje pokazali promene u jeziku. Na dijalog, na razmenu mišljenja i rešavanje spornih pitanja uporno i duže vreme pozivaju Svenka Savić i feminističke lingvistkinje, koje najmanje dve decenije predlažu rešenja za varijante ‘rodnosenzitivne leksike’ dok Odbor koji sebe vidi kao “ jedino merodavno telo“ ističe, gotovo hvaleći se, kako je svoje mišljenje o pitanju standardizacije doneo zasedajući tri puta („2011, 2017 i 2021“).

U svom delovanju, Odbor je imao značajan uticaj na način kako se predaje srpski jezik i koja se pitanja postavljaju. Na sednici 1999. Odbor je postavio pitanje o načinu rešavanja „greške u kongruenciji“ u primerima : „Prof. dr Marković stigla u Kinu; Američki državni sekretar je izjavila… (Srpski jezik u normativnom ogledalu, 2006: 48). Kako se i kada tačno desilo da ono što je ranije Odbor odredio kao gramatičku grešku u kongruenciji sada vidi kao gramatičku ispravnost?

Ako je rod bio gramatički neutralan oduvek, dakle i 1999. godine, onda nema greške u kongruenciji. Zbog čega Odbor ne uvažava istraživanja socio i psiholingvistike, kao ni mišljenja drugih gramatičara, npr. Mihaila Stevanovića koji je u univerzitetskom udžbeniku 1991. svojom elaboracijom pokazao da muški rod nije rodno neutralan (neodređen), da se nove imenice u ženskom prirodnom rodu „dosta često grade“ jer nastoje da označe, odrede i imenuju poboljšan položaj žena u društvu?

Nesporno je da gramatički rod (maskulinum, femininum i neutrum) ne korespondira nužno sa polom imenica. Međutim, u situacijama kada je jednostavno postići podudarnost tvorenjem nove imenice, jezik dobija na preciznosti. Ovo je toliko očigledno i lako proverljivo; svaki čitalac i svaka čitateljka može pokušati da ospori dajući svoj primer. To je upravo ono što je pokazao i objasnio i Stevanović. Osim toga, upotrebom mocionih sufiksa postaje očigledno da i žene koje su većina u društvu postaju vidljivije i u govoru, zanimanjima, aktivnostima.

Primetite da stav kako rod ne korespondira nužno sa polom imenica koje opisuju nije isto što i tvrdnja da je muški rod neutralan; gramatička neutralnost ima za posledicu pored nepreciznosti u izražavanju i sakrivanje žena. Da je ovo pravilo bilo na snazi u istoriji srpskog jezika, nikada ne bismo imali potrebu za imenicama poput kraljica, učiteljica, doktorka, sekretarica, borkinja… Tako je bilo i biće, osim ako se kritičko mišljenje i suočavanje argumenata ne zabrane davanjem monopola Odboru.

Neka tehnička rešenja o inkluzivnom pisanju („Indijanci/Indijanke i Eskimi/Eskimke“) mogu biti sporna, kao što to prof. dr Ranko Bugarski vidi, ali ne uzima u obzir druga moguća simetrična rešenja za govornu i administrativnu upotrebu koju su navodili Božo Ćorić i Svenka Savić. Treba međutim dodatno razmatrati pozitivna i negativna iskustva drugih zemalja u vezi sa inkluzivnim pisanjem.

Na primer, nedavno je Francuska akademija odbacila inkluzivno pisanje kao kontraproduktivno ciljevima izjednačavanja položaja žena u društvu, borbi protiv nasilja u porodici, smanjenju razlika u platama, bazirajući svoj stav na tvrdnji da pobornici inkluzivnog pisanja pogrešno shvataju korelaciju između gramatičkog roda i pola imenice na koju se odnose. Pored ostalih, argumenti su da će francuski jezik postati teži za učenje i da će ga posebno u Africi zameniti engleski, da takav sistem pisanja dodatno otežava učenje jezika osobama sa kognitivnim smetnjama (disleksija…).

No, ovo je samo jedno u moru pitanja koja treba rešiti interdisciplinarnim naučnim dijalogom, a ne populističkim metodama, kamoli senzacionalističkim pristupom većine medija. Kroz evoluciju, menja se jezik, menja se društvo, menja se ponašanje ljudi, menja se i nauka jer se dolazi do novih otkrića.

Jedno od ključnih primedbi koje se mogu uputiti Odboru je što i u svom najnovijem saopštenju od 31. maja 2021. ponovo koristi nenaučne, agresivne i populističke argumente, a to nije bio slučaj u prvih nekoliko godina od osnivanja Odbora, zbog čega je javnosti skrenuta pažnja („Preporuke Odbora nisu naučno zasnovane“, Danas, 21. maj 2021). Šta je uticalo na promenu u nastupu Odbora i pojavu opisnih ideoloških tvrdnji poput „nasilje“, „silovanje jezika“, „jezički inženjering“ kojima se zapravo igra na kartu ukorenjenih populističkih stereotipa? Da li slučajno ili ne – ostaje da se utvrdi, onaj ko je ovakvu populističku retoriku počeo da zaoštrava u naučnim radovima i medijskim nastupima (2009, 2014, 2016) nije niko drugi do akademik Predrag Piper, i to nedugo pošto je Narodna skupština usvojila Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o ravnopravnosti polova (2009).

Te 2009. objavljena je i ključna knjiga Rod i jezik prof. dr Svenke Savić, naučnice koja je od osamdesetih godina 20. veka radila empirička istraživanja, dokazujući i objašnjavajući mehanizme ideologizacije jezika kojom se čuvala patrijarhalna matrica. Široko rasprostranjenu mizoginu patrijarhalnu matricu u raznim segmentima života u Srbiji potvrdila su u to vreme i druga interdisciplinarna istraživanja, objavljena u dva voluminozna toma zbornika Mapiranje mizoginije u Srbiji (2000; 2005). Tri neumesne fraze akademika SANU, predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika i nekih njegovih članova – „nasilje nad jezikom“, „silovanje jezika“ i „jezički inženjering“ – ne prati naučno obrazloženje.

Ove populističke metafore služe kao mantra ili bajalica, „ključna fraza“ koja unapred diskredituje onog ko iznosi suprotne stavove ili niz godina predlaže druga rešenja. Omalovažavanje nije deo uljudne komunikacije, etiketiranje i iznošenje vrednosnih sudova u naučnoj raspravi predstavlja intelektualnu predaju, beg od kontraargumentacije.

Rezultati relevantnih testova i istraživanja objavljenih 2020. godine (Izveštaj o rezultatima završnog ispita na kraju osnovnog obrazovanja i vaspitanja u školskoj 2019/2020. godini) otkrivaju funkcionalnu nepismenost čak i među vukovcima! Umesto napada na Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, zar nije najvažnije pitanje za SANU i Odbor kakav smo to jezički standard i školski program napravili ako čak i najbolji, oni koji nauče sve što je propisano, zapravo, izlaze nakon školovanja kao elementarno nepismeni?

Druga istraživanja iz 2018. upozoravaju da studenti u Srbiji gube osnovnu, grafičku pismenost: nisu sigurni kako se neka slova pišu, imaju problem „povratne nepismenosti“ ili problem „retencije pismenosti“. Umesto pokušaja odbrane patrijarhalne ideologije, Odbor bi mogao da se bavi rešavanjem gorućih problema pismenosti i slabe jezičke kulture mladih. Ako veći broj ljudi čita i prati medije više nego što čita knjige, onda je jasno da se suptilna evolucija jezika odvija izvan efektivnog nadzora i uticaja Odbora, praktično ga ukidajući.

Šta su potencijalni argumenti u prilog novom Zakona o rodnoj ravnopravnosti? Poštovanje prava, poštovanje različitosti, stvaranje jednakih mogućnosti za sve, sprečavanje nasilja. Uvođenje rodno osetljivog jezika ne ugrožava ničija prava, a onima koji se u rigidnom tumačenju jezičke norme smatraju diskriminisanim, sada omogućava upotrebu jezika u skladu sa njihovim svetonazorom.

Kao što su kod nas posle Drugog svetskog rata, milicajci morali na silu da odvode devojčice u školu jer njihovi očevi nisu želeli da poštuju Zakon o obaveznom sedmogodišnjem školovanju, tako i danas institucije moraju da poštuju nov Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Dakle, nikome nije gore, a mnogima će biti bolje. Srbiji se nudi šansa da smanji govor mržnje, nasilje, neravnopravnost. Deci se više ne nudi da vide svet podeljen na muškarce i žene. Svi dobijamo mogućnost da vidimo – ljude.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.