U stalnoj rubrici Slovo o jeziku, u tekstu „Brnabić ili Brnabićka: o ženskim i muškim prezimenima“, autorka objašnjava svoju lingvističku poziciju o pisanju prezimena žena u službenoj upotrebi, tačnije u medijima („Naš redovni čitalac… skrenuo nam je pažnju na nepravilnosti u jeziku naših novinara“, Rada Stijović, Politika, 22. jul 2017).
Na konkretnom primeru prezimena premijerke Brnabić autorka polazi od teze da su ‘nepravilno’ pisana prezimena žena u novinarskoj praksi (bez nastavaka za pripadanje nekome: -ov/ev, ili-ka): Brnabić mora da dobije odobrenje od parlamenta; Rekla je Brnabić gostujući na TV Pink…
Autorka teksta se pita, potaknuta izvornim govornikom srpskog jezika iz Trstenika: „Čemu onda insistiranje na psihološkinja i pedagoškinja“, tj. na nastavcima za ženski rod.
Ona, kao stručnjakinja za srpski jezik, objašnjava da su pre sto godina, „u potrazi za jednakošću, ne želeći da se prezimenom razlikuju od muškaraca, žene počele da se bore za to da svoja dotadašnja „ženska“ prezimena na -ka ako su devojke… odnosno na -eva/ova ako su udate… zamene „muškim prezimenima“.
Podseća da je u periodu između dva svetska rata inovacija u srpskohrvatskom jeziku bila da je „muško“ prezime za ženu postala praksa, s tim što se tada prezime ne menja po padežima: („Video sam Anu Marković“, za razliku od „Video sam Marka Markovića“). Ovim autorka želi da naglasi da je muškarac svojim (muškim) prezimenom znakovno fleksibilan, dok je žena zazidana u nepromenljivu jezičku formu. On kreira, ona statira. Otuda tu praksu ne treba menjati danas, kaže autorka.
Verovatno autorka podrazumeva da čitaoci Politike dobro znaju da se navedenim nastavcima -ova, -ka obeležava pripadanje nekoj osobi. Da one nisu samostalne u svom prezimenskom identitetu. To je prvi naučni problem sa objašnjenjem autorke, jer, podsetimo se dobro poznate misli Martina Lutera: „Nismo odgovorni samo za ono što kažemo, nego i za ono što ne kažemo.“ Ovim nastavcima je žena stavljena u vlasništvo oca ili muža. I u tom svojstvu je nepromenljiva. To treba eksplicitno kazati čitaocima novinskog teksta.
Autorka smatra da kada prezime označava ženu, „muško“ prezime ne može da stoji samostalno zbog sintaksičkog zahteva o slaganju subjekta i predikata u rečenici. Ponovimo njenu tvrdnju – prezime bez nastavka je muško, a ako ono pripada ženi, onda su tu nastavci da je poženskaju, tačnije, „muško“ prezime „ne treba da stoji samo kada se imenuje osoba ženskog pola“. Uz njega mora doći „lično ime, titula, zvanje ili nešto slično što bi ukazalo na to da se radi o osobi ženskog pola“, tvrdi autorka. Dakle, žena ne može sama, jer ne može da ima sopstveni identitet. Osnova je ove jezikoslovne konstrukcije: načinimo jezički konstrukt o ženi da bude povoljan za manipulaciju.
Pošto je prezime odredila kao muško ili žensko, autorka zaključuje da rečenica u kojoj je oblik prezimena bez nastavaka, ili ovih drugih dodataka, nije gramatički ispravna. Autorka teksta ne kaže da je neispravno zvati prezimena muškim ili ženskim danas; zatim da se radi o igranju moći sa jezikom i u odnosu na čitaoce (autorka je visoko pozicionirana u Institutu za srpski jezik SANU, otuda joj čitaoci veruju).
Autorka brani svoju konstrukciju tvrdnjom da „lingvisti godinama ukazuju na nepravilnosti koje stvara običaj da se ženska osoba imenuje samo muškim prezimenom“. Međutim, istina je da su lingvistkinje godinama insistirale na argumentaciji da se ženska osoba imenuje samo „muškim“ prezimenom, koja je urodila plodom u promeni jezičke upotrebe. Lingvisti o kojima govori autorka zagledani su u prošlost, a lingvistkinje o kojima ovde pišem svoj um i delanje usidrile su u sadašnjosti s iskrenim namerama za budućnost. I u nauci o jeziku, kao i u drugim naukama, istovremeno deluju pojedinke i pojedinci različite teorijske orijentacije, i bilo bi korektno kada bi svaki put naglasili svoju teorijsku osnovu kako bi se i čitaoci i čitateljke orijentisali u argumentaciji za i protiv tih istih teorijskih okvira.
Autorka nudi privremeno rešenje i predlaže neutralni oblik za udate i neudate ženske osobe, a to je upotreba samo jednog od dva nastavka: „upoznao je Mihajlovićevu“. Neutralno je ono što označava pripadanje!
Ko je načinio istraživanje na ovu temu, čiji su ovo podaci? Na osnovu čega se sada formira neutralnost?
Verovatno je i ovoga puta reč o naučnom podmetanju ličnog mišljenja, a ne onog zasnovanog na empirijskim podacima. Feministički orijentisane lingvistkinje, čije je broj danas u Srbiji i u regionu značajan, objašnjavaju zašto je tvrđenje autorke Politike svojevrsni konstrukt, usaglašen sa osnovnim odredbama uređivačke politike lista.
Šta raditi danas u srbistici sa ovim konstruktom „muških“ i „ženskih“ prezimena, iz starine srpskohrvatskog jezika? Mišljenja smo da se konstrukcije gramatičara o jeziku moraju menjati, shodno novonastalim kulturološkim i socijalnim uslovima u jezičkoj zajednici.
Do sada su se složili svi koji se bave naukom o jeziku da je standardizacija jezičkih pojava uvek i političko pitanje, a ne samo jezičko, i da je taj proces u stalnim promenama. Takozvana „muška“ i „ženska“ prezimena su konstrukt jezikoslovaca koji još uvek odgovara jednoj ideološkoj orijentaciji u jeziku kod nas, prema kojoj se žena smešta u okvir muške društvene dominacije. Ako je to nekada bio revolucionarni korak u okviru srpskog društva u kojem su žene bile retke u profesijama, danas je dekadentan, jer su njeni profesionalni identiteti dovoljni da svedoče o njenoj obilnoj prisutnosti i delatnosti.
Zato feministički orijentisane osobe u nauci o jeziku danas svojom argumentacijom, a još više primenom u sopstvenoj jezičkoj upotrebi onoga što promovišu u nauci o jeziku, doprinose promeni službene upotrebe jezika tako što su usmerene na veću vidljivost žene u društvenim procesima, u kojima su istovremeno prisutna nastojanja da jezička forma odrazi novo stanje, ali i procesi otklanjanja iz nauke o jeziku tvrdnji zasnovanih na patrijarhalnom viđenju uloge žene u društvu, koje su danas pre nenaučna istina nego realnost. Obeležavanje prezimena kao „muška“ ili „ženska“ nije dobar konstrukt i treba ga menjati.
Otuda je nastojanje novinara i novinarki u medijima da izostave nastavak uz prezimena žena dobra i gramatički ispravna praksa i ona sledi jednu moguću argumentaciju o toj pojavi koju su već odavno afirmisale feminističke lingvistkinje u Srbiji.
Autorka je profesorka emerita Univerziteta u Novom Sadu
Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
