Koliko su zaštićeni podaci žrtava?

To su podaci Autonomnog ženskog centra, budući da informacije o radu ove linije, koja je poverena Centru za odojčad, decu i mlade u Zvečanskoj, nigde nisu javno dostupne.

Uspostavljanje nacionalnog SOS telefona od samog početka prate brojne kontroverze. Ministarstvo za rad i socijalna pitanja je tokom prošle godine tri puta raspisivalo i poništavalo konkurs, koji je svaki put bio u suprotnosti sa zakonima.

Mada je među uslovima konkursa bilo i posedovanje licence, zbog čega su udruženja koja više 20 godina pružaju telefonske usluge ženama sa iskustvom nasilja krenule u postupak za dobijanje ove dozvole, projekat za nacionalnu liniju na kraju dobija ustanova bez licence i bez iskustva u tom poslu.

Ono što je bilo najspornije jesu tehnički uslovi konkursa koji su uključivali snimanje razgovora sa žrtvama nasilja. Time je prekršena Istanbulska konvencija, čija je Srbija potpisnica, koja nalaže da ovakve usluge budu strogo anonimne i poverljive, zbog čega je krajem prošle godine reagovala i evropska WAVE mreža protiv nasilja, uputivši pismo zabrinutosti Ministarstvu za rad, kao i premijerki i Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost.

U konkursu Ministarstva je bilo navedeno da je pružalac usluge u obavezi da snima razgovore, kao i da omogući monitoring razgovora tj. prisluškivanje od strane supervizora i mogućnost „upadanja“ u razgovor i potpuno „preuzimanje“ razgovora od strane supervizora.

Osim što je tim uslovom grubo prekršen član 24 Konvencije, Ministarstvo je povredilo i član 9, prema kome je u obavezi da sarađuje sa specijalizovanim nevladinim organizacijama i da kontinuirano podržava njihov rad.

Ne samo što je Ministarstvo ignorisalo apele i preporuke ženskih udruženja, nego ih je u haotičnom periodu raspisivanja i povlačenja konkursa nepotrebno izložilo trošenju vremena i novca za dobijanje licence, jer se po svemu sudeći konkurs nameštao za određenog ponuđača.

Podsetimo da u okviru Mreže Žene protiv nasilja pune dve decenije rade 23 telefonske linije za žene žrtve nasilja, i to kroz projektno finansiranje.

Bilo je logično da Ministarstvo podrži već postojeće, profesionalne i uhodane linije, koje su raspoređene po celoj Srbiji i kojima bi se pozivi usmeravali u zavisnosti od mesta sa koga dolaze. Ovako je Ministarstvo ne samo nekorektno poverilo projekat Centru u Zvečanskoj, već i protivzakonito.

O kvalitetu usluge nacionalnog SOS telefona nema nikakvih informacija. Zna se da je podržan ogromnim sredstvima, da radi 24 sata, ali da ima mnogo manje poziva od ženskih NVO. Razgovori se ipak snimaju, ali ne postoji automatsko obaveštenje o tome prilikom poziva, a operaterke se ne javljaju ako nema identifikacije broja.

Veće poverenje u ženske nevladine organizacije

Gostujući na N1, Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra navela je primer koliko poverenja među žrtvama nasilja imaju ženske nevladine organizacije koje pružaju podršku. „Ponekad nam se jave i žene čiji su partneri uticajni, koji imaju dobre veze, bilo gde, u tužilaštvu, pravosuđu, policiji, ministarstvima, i one se eksplicitno nama javljaju – jer nemaju poverenja“, ističe Ignjatović.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.