Kulturne norme uzrok rodnoj nejednakosti

Ovo su neki od zaključaka istraživanja „Dobrobit i bezbednost žena“, koje je sproveo OEBS u Srbiji na osnovu anketnog ispitivanja 2.023 žene između 18 i 74 godine.

Istraživanje je uključilo i osam fokus grupa sa ženama iz različitih sredina i različitih nacionalnosti, četiri dubinska intervjua kako bi se detaljno razmotrio uticaj preživljenog nasilja, kao i razgovor sa ekspertkinjama.

Jedan od ključnih nalaza istraživanja jeste da je nasilje nad ženama posledica i uzrok rodne nejednakosti koju održavaju postojeće norme i stavovi.

Većina ispitanica smatra da je Srbija i dalje patrijarhalno društvo u kome muškarci dominiraju, da je rizik od nasilja povezan sa načinom na koji se oblače ili poslovima koje rade, te da su na snazi kulturološke norme kojima se odgovornost za nasilje prebacuje na žrtvu.

Među ispitanicama postoji uverenje da su muškarci pod manjim pritiskom društva jer se od žena očekuje da brinu o porodici, da budu predane na poslu, i istovremeno potčinjene, privlačne, ljubazne, strpljive i prijateljski nastrojene. Dok neke žene tradicionalnih shvatanja smatraju da je ovakvo ponašanje prirodno za žene, mlađe ispitanice, naročito obrazovane iz urbanih sredina, izrazile su da ih takva očekivanja opterećuju.

Istraživanje je nadalje pokazalo da je 45 odsto žena doživelo neki oblik nasilja u partnerskom odnosu. Kod većine je u pitanju psihičko nasilje, ali je 17 odsto izjavilo da su doživele i fizičko nasilje.

Pritom, fizičkom nasilju su uglavnom izložene žene koje kažu da im je glavna obaveza briga o domaćinstvu i ispunjavanje dužnosti.

Prema rečima ispitanica, muškarci su prema partnerkama najviše nasilni kad konzumiraju alkohol, ali i zbog ljubomore, nezaposlenosti, finansijskih briga i niskog samopoštovanja. Najčešći oblici fizičkog nasilja su guranje i šamaranje, dok je kod psihičkog nasilja najrasprostranjenije omalovažavanje i ponižavanje, kontrolisanje i ekonomsko nasilje.

Međutim, ispitanice su navele da ne mogu uvek prepoznati psihičko nasilje, a glavni razlog su društvene norme koje podstiču žene da prihvate kontrolišuće ponašanje. Ako se muškarac ljuti kad se partnerka viđa s prijateljima i zahteva da uvek zna gde se ona nalazi, to se tumači kao briga i ljubav, dok se ljubomora doživljava kao dokaz strasti i ljubavi.

Ispitane žene su navodile da verovatno ne bi reagovale na ovakav oblik nasilja, mahom iz straha da neće biti ozbiljno shvaćene.

„Psihičko nasilje se smatra normalnim. Ako nekome kažete da vas suprug psihički zlostavlja, niko vas neće ozbiljno shvatiti“, navodi jedna ispitanica. Starije žene su čak navodile i da žene mogu same biti krive za nasilje ako su isprovocirale svog partnera: „Mislim da je za sve kriv ženin jezik, nekada prosto ne ume da ućuti.“

Seksualno nasilje doživelo je 42 odsto ispitanih žena, mahom mlađih od 30 godina.

Žene su ovde izjavljivale da je takvo nasilje uobičajeno iskustvo svih žena, koje obično počinje u periodu adolescencije (neželjeno dodirivanje među vršnjacima). Žene u odraslom dobu najčešće doživljavaju seksualno uznemiravanje na radnom mestu, posebno od svojih nadređenih, kao i od nepoznatih muškaraca u javnom prostoru (npr. neprikladno gledanje, uvredljivo zapitkivanje…).

Posledice ovih oblika nasilja, kako je pokazalo istraživanje, često su ozbiljne i dugoročne. Većina žena koje su bile žrtve nasilja osećaju strah, ljutnju, bes ili šok, a četvrtina ispitanih pati od anksioznosti, depresije ili poteškoća sa spavanjem.

Međutim, mali broj žena je spreman da nasilje prijavi ili da se obrati za pomoć, iako je većina njih makar čula da postoje specijalizovane organizacije i službe. Najčešći razlozi za neprijavljivanje su osećaj stida, straha, nepoverenje u policiju, centre za socijalni rad i zdravstvene centre.

Nakon najtežeg fizičkog nasilja, samo tri odsto žrtava je kontaktiralo sigurnu kuću, a jedan odsto organizaciju za podršku žrtvama. Kako su izjavljivale, najznačajnija bi im bila psihološka podrška, ali ona nije uvek dostupna. One koje su se obraćale medicinskim ustanovama uglavnom su upućivane kod psihijatra koji bi im samo prepisao lekove.

U istraživanju se zaključuje da je neophodno povećati broj službi za pomoć ženama, ali i poboljšati njihovu konzistentnost i kvalitet rada. Intervjuisane ekspertkinje su posebno zabrinute zbog načina na koji se sprovode zakoni, smatrajući da su kulturni i institucionalni faktori razlog malog broja presuda u slučajevima nasilja. Stiče se utisak, kako navode, da sudije i tužioci ponekad žale počinioca ili pre svega nastoje da sačuvaju porodičnu zajednicu. Intervjuisane ekspertkinje su prijavile i slučajeve nasilja nad ženama koje su sudije i tužioci „romantizovali kao činove počinjene iz strasti“.

Kako izveštavati o nasilju nad ženama

Istraživanje „Dobrobit i bezbednost žena“ predstavljeno je u okviru konferencije „Nasilje, žene, mediji“, koju su organizovali OEBS i feministička grupa BeFem. Na konferenciji je održan i panel o medijskom izveštavanju o nasilju nad ženama, na kome su učestvovale novinarke Marija Antić i Ana Manojlović, Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra i Jelena Višnjić iz BeFema. Osnovna poruka panela za medije je da pri izveštavanju o slučajevima nasilja i ubistava žena ne pišu o tome kako je žrtva izgledala, kako se ponašala, čime se bavila, koje je nacionalnosti ili šta kažu komšije. Takvi tekstovi treba da sadrže informacije o tome da li je počinilac ranije bio nasilan, da li poseduje oružje, da li je nasilje ranije prijavljivano nadležnim organima. Mediji se takođe moraju zapitati kako žrtvama nasilja izgledaju senzacionalistički naslovi i neprimerene fotografije.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.