Legalizacija nezakonitog lišavanja slobode

Na javnoj raspravi, u iscrpnom izlaganju, ukazao sam na brojne njegove nedostatke. Navedeno je podržano od strane prisutnog predstavnika Komisije za zaštitu mentalnog zdravlja, koji je prisutnima skrenuo pažnju da Ministarstvo zdravlja nije konsultovano povodom izrade Nacrta.

Kako su tom prilikom predstavnici ministarstva nadležnog za socijalna pitanja istakli da će zakon u svakom slučaju biti donet, bez obzira na iznete primedbe, osećam obavezu da javnosti predstavim osnovne nedostatke istog, uz poziv Vladi da ne podnese takav predlog, Narodnoj skupštini da takav zakon ne usvoji, odnosno predsedniku Republike da ga ne proglasi.

Pre svega, ukazujem da već postoji Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Potpuno je besmisleno donošenje novih zakona kojim se štiti položaj tih lica u zavisnosti od vrste ustanova u kojima su smešteni. Imajući u vidu izostanak saradnje ministarstava, navedeno nedvosmisleno govori da je težište na institucijama a ne na zaštiti tih lica.

Posebno je zabrinjavajuće da je očigledni cilj tog propisa da se legalizuje postojeće nezakonito lišavanje slobode velikog broja korisnika u ustanovama socijalne zaštite, koje oni ne mogu svojevoljno da napuste i u kojima je prema tim licima uspostavljen režim koji je u velikoj meri sličan onom u zatvorima.

Prinudni smeštaj osoba sa mentalnim smetnjama treba da bude izuzetak. Kada je to neophodno, to mora biti na što kraći rok, prevashodno u specijalizovanim zdravstvenim ustanovama, uz ispunjenje strogih zakonom propisanih uslova i na osnovu odluke suda u zakonom propisanom postupku. Važeći standardi nalažu, a to je utvrđeno i u više od deceniju staroj srpskoj Strategiji zaštite mentalnog zdravlja, da je potrebno uspostaviti sistem zbrinjavanja osoba sa mentalnim smetnjama u zajednici, u njihovom odgovarajućem okruženju, uz adekvatnu podršku njihovim porodicama.

Nasuprot tome, Nacrtom zakona se stvara pravni osnov da svi postojeći korisnici ustanova socijalne zaštite, kao pravilo, ostanu prinudno smešteni u njima, mnogi do kraja života. Dalje, Nacrtom se u ustanovama socijalne zaštite predviđa smeštaj lica kojima „nije u najboljem interesu život u zajednici“. Osim što je takva teza apsurdna, očigledno je da u svesti pisaca Nacrta teza o „najboljem interesu“, odnosno „zamenskom odlučivanju“ nije prevaziđena.

Kada su u pitanju osobe sa mentalnim smetnjama, potrebno je ustanoviti princip „potpomognutog odlučivanja“, zasnovanog na paradigmi „najboljeg tumačenja volje i sklonosti“ tih lica. Nije potrebno posebno obrazlagati da je protivurečno da se u ustanovama socijalne zaštite vrši bilo kakvo lišavanje slobode.

Dalje, potpuno su neprihvatljive i odredbe kojima se propisuje fizičko sputavanje, odnosno vezivanje korisnika, kao i legalizovanje dosadašnje učestale pojave njihove izolacije, sve to uz znatno manji nivo zaštite no u psihijatrijskim bolnicama. Mentalno zdravlje predstavlja bogatstvo jedne nacije i njegovo očuvanje je nesporni nacionalni interes.

Problem mentalnog zdravlja se ne rešava time što će se osobe sa mentalnim smetnjama izopštiti iz zajednice i smestiti u ustanove azilarnog tipa na dugi rok, mnogi do kraja života, poput osuđenih na doživotnu kaznu zatvora. Zato ovakav zakon ne treba usvojiti.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.