Na udaru institucionalnog i partnerskog nasilja

Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u kolektivnom smeštaju u Srbiji nalazi se 18.250 osoba, a polovinu od tog broja čine žene i devojčice. Kako pokazuje istraživanje Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, koja je ispitivala iskustva žena sa mentalnim invaliditetom i rodno zasnovano nasilje u rezidencijalnim ustanovama, žene i devojčice sa invaliditetom izložene su nasilju i od svojih partnera unutar kolektivnog smeštaja, dok se njihovim iskazima često ne veruje ili se pretpostavlja da nisu svesne nasilja koje trpe.

Tokom monitoringa ustanova za decu i omladinu koji je MDRI-S sproveo 2012. godine, prepoznato je da među zaposlenima nema razumevanja za potrebe žena i muškaraca da stupaju u partnerske i seksualne odnose. U njihovoj studiji „Ovde i zidovi imaju uši“ navode se reči osoblja da je „seksualnost kod korisnika ugašena“, što ukazuje na nizak nivo svesti o potrebama korisnika. U analizi se ističe da zaposleni smatraju da korisnici nisu svesni svoje seksualnosti te da nemaju osećaj stida, i da stoga nema potrebe za odvajanjem muških i ženskih prostorija. To je jedan od razloga što u nekim domovima mladići i devojke spavaju u istim sobama, što otvara prostor za zloupotrebe i zlostavljanje žena i devojčica.

– Život u rezidencijalnoj instituciji je sam po sebi vid nasilja, jer ga odlikuje nedostatak privatnosti, nemogućnost donošenja odluka o sopstvenom životu, društvena isključenost i nepoštovanje osnovnih ljudskih prava i dostojanstva osobe – kaže za Danas Maja Popović, istraživačica Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S. Uskraćivanje prava na informisano odlučivanje o važnim životnim pitanjima, ističe ona, degradira i ponižava žene kao ravnopravna ljudska bića. Time ih dodatno dovodi u rizik od različitih prisilnih intervencija kao što su izolacija, prekomerna upotreba lekova, uzimanje kontraceptivnih sredstava bez pristanka, sterilizacija, prisilni abortusi i odvajanje od deteta.

– Žene sa mentalnim invaliditetom u kolektivnom smeštaju, pored institucionalnog nasilja koje preživljavaju, nasilju od drugih korisnika, zaposlenih ili osoba van ustanove, izložene su i u većem su riziku od partnerskog nasilja na koje još uvek ne postoji adekvatan sistemski odgovor. One u velikoj meri ne prijavljuju nasilje jer često i same budu kažnjene što su uopšte pokušale da nekome ispričaju šta im se desilo. Tako se najčešće odlučuju da ćute i trpe, jer su prinuđene da žive sa svojim nasilnikom u zatvorenoj rezidencijalnoj instituciji – objašnjava Popović.

Poseban problem predstavlja to što se nasilje u ovim ustanovama normalizuje i što zaposleni često nemaju adekvatne odgovore na situacije nasilja koje se dešavaju. Iako je svaka ustanova za smeštaj dece i odraslih u obavezi da formira interni tim za postupanje u slučajevima nasilja, ovaj mehanizam je korisnicama „nedovoljno vidljiv“ ili „nepoznat“. Obaveza ustanove, objašnjava Popović, bila bi da jasno i javno istakne imena članova internog tima za sprečavanje nasilja, koji moraju biti dostupni 24 sata, i njihove brojeve telefona. Članovi tima moraju biti na raspolaganju 24 časa dnevno.

– Svaka rezidencijalna ustanova stvara svoju „institucionalnu kulturu nasilja“ te rešenje za ovu kompleksnu problematiku treba tražiti u planiranju i kontinuiranom radu na procesu deinstitucionalizacije u Srbiji, kroz obezbeđivanje održivosti usluga u lokalnoj zajednici koje imaju multidisciplinarni pristup, a fokusirane su na osobu sa invaliditetom. Život u zajednici nije samo obezbeđivanje stambenog prostora u boljim životnim uslovima, već obezbeđivanje pristupa svim pravima, faktičku ravnopravnost pred zakonom, uključivanje u programe zaštite od nasilja nad ženama, osnaživanje žena i jačanje samozastupničkih inicijativa – zaključuje Popović.

Ispovesti

Život u rezidencijalnoj ustanovi odlikuje strog dnevni režim i raspored aktivnosti. „Kad sam bila u domu, nije mene tamo niko zaključavao, tukao, nego sve je moralo da bude po njihovom. Kako oni kažu tako smo morali da radimo. Nama su prava bila ugrožena. Tamo moraš u grupi. Nas koliko je devojaka bilo, mi smo tamo morale da poštujemo. Ko spava duže, zakasni, doručak sklanjaju; mi smo tamo morali sve kako vaspitači kažu… tamo je disciplina, kontrola“ – priča korisnica.

Korisnice ističu i ograničavanje slobode kretanja i potpuno odsustvo privatnosti: „Nisu mi dozvolili da idem u školu niti da izlazim iz doma. Tamo ništa nisam mogla, vaspitači su bili loši. Kupala sam se jednom nedeljno i nisam mogla da imam svoje stvari. To je baš loš dom. Bilo nas je dvadesetoro u sobi. Tu su u sobi neki i obavljali nuždu. Tokom obroka grabe ti hranu iz tanjira“ – rekla je N., koja je provela preko 20 godina u različitim domovima. „Žene u nekim domovima nemaju nikakvu kontrolu nad svojim telom i seksualnim životom: Stavili su mi spiralu. Oni su stavljali, nisu ništa pitali.

Samo su me pitali kad su završili da li mi je dobro, da li mi se povraća“, priča K., bivša korisnica doma.

Saradnice MDRI-S su videle u jednoj instituciji da se oko 20 žena i muškaraca skidaju u centralnoj sobi, da su potpuno nagi i čekaju red za tuširanje. „Jedna negovateljica je pomagala u tuširanju i oblačenju i ona je radila kao na pokretnoj traci. Žena u kolicima je potpuno naga i mokra sedela tako nepokrivena u hodniku ispred toaleta i plakala. Čekala je negovateljicu da je osuši i obuče. Sve vreme je jecala. Stekle smo utisak da joj je hladno i neprijatno“, opisuju saradnice MDRI-S.

Korisnice svedoče i o strogim kaznama koje sleduju ako se ne prati dnevni red: „Kazna za kašnjenje je bila upisivanje i minus, minus… Nema doručka, nema ručka, nema večere. Svi će da doručkuju, ručaju, a ti gledaj. Jer to je bilo zabranjeno“, priča bivša korisnica. Te kazne neretko podrazumevaju i fizičko nasilje od strane zaposlenih: „Tuče i dere se i preti. Ako ne uradiš kako treba, on ti da injekciju i ti spavaš.“ (korisnica ustanove). „Hvataju za kosu i čupaju. To sve rade pred svima. Udaraju i klompama. Svi o tome ćute. Ako kažeš, dobićeš i ti. Tamone možeš da se žališ nikome. Samo te isteraju napolje i kažu: U paviljon! I onda dođe vaspitačica i ona te izdeveta“, navodi A., bivša korisnica doma. Korisnice svedoče i o nasilju u partnerskim odnosima: „Moj prvi momak u domu me je tukao zato što sam pušila. Njemu se to nije sviđalo. Žalila sam se spitačicama ali one nisu reagovale. Zaštitio me je drug iz doma. Posle toga dečko više nije smeo da me tuče“, priča T., bivša korisnica doma.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.