Neustavna naredba o zabrani kretanja 

Njome se zabranjuje kretanje na javnim mestima, odnosno van kuća licima starijim od 65 godina života, osim nedeljom od tri do osam ujutro.

Takođe se zabranjuje svim licima izlazak van kuća, u vremenu od 17 do pet časova, osim subotom kada zabrana traje od 15 do tri časa i nedeljom kada zabrana traje od 15 do pet časova.

Konačno, naredbom je propisano da će se nepoštovanje zabrane prekršajno kažnjavati.

Koliko god bio suvoparan i birokratski, rečnik ove naredbe ne može da prikrije činjenicu da se njome odstupa od Ustavom zajemčenog prava na slobodu kretanja, a samim time i privatnog okupljanja svih građana, posebno onih starijih od 65 godina.

Njome se, dakle, uređuje materija koja je jedino mogla biti predmet uredbe koju Vlada donosi uz supotpis predsednika (član 200 stav 6 Ustava), nikako naredbe jednog ministra. Ako već Skupština nije u mogućnosti da se sastane, o odstupanju od ljudskih prava koja su utkana u ustavnu definiciju Srbije (član 1 Ustava) može odlučiti isključivo Vlada, kao izraz skupštinske većine, i predsednik Republike, koji je uz Skupštinu jedini neposredno izabrani demokratski organ na nacionalnom nivou.

To je ratio takvog ustavnog rešenja.

Ovo je već dovoljno da naredba in toto padne pred Ustavnim sudom.

Osim toga ministar unutrašnjih poslova (sic!) uvodi nove prekršaje u naš pravni sistem, iako Ustav jasno propisuje da se „krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom“ (član 34 stav 2, od čega se ne može odstupiti ni u vanrednom stanju).

Ovo pravilo, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, važi i za prekršaje koji se s obzirom na svoj opšti karakter i strogost kazne mogu upodobiti s krivičnim delima.

S obzirom da se za pomenute „prekršaje“ može izreći novčana kazna do 150.000 dinara nesporno je da se i na njih primenjuje načelo zakonitosti.

Međutim, formalni nedostaci naredbe manji su problem. Jasno je da ona voljom jednog čoveka može lako zadobiti svoje uredbodavno ruho. Veći je problem u njenim suštinskim nedostacima.

Njome se neposredno diskriminiše više od jedne četvrtine stanovništva Srbije.

Njeni najstariji građani se stavljaju u svojevrsni kućni zatvor, osim jednom nedeljno, kada im se na par sati dopušta da iz njega izađu ne bi li se snabdeli osnovnim potrepštinama. Ustav, istina, ne zabranjuje pravljenje razlike u vanrednom stanju po osnovu starosne dobi. Štaviše, sasvim je jasno da je smisao pomenutog ograničenja i razlikovanja zaštita života i zdravlja najstarijih građana.

Međutim, Ustav dopušta u vanrednom stanju odstupanja od ljudskih prava samo u obimu u kojem je to neophodno (član 202 stav 1 Ustava), te se u tom smislu postavlja pitanje nije li se mogao naći način da se u manjoj meri ograniči sloboda kretanja najstarijih sugrađana, a da se istovremeno postigne isti cilj.

Recimo, da im se dopusti da izađu iz svojih kuća, uz odgovarajuće mere predostrožnosti, na sat-dva kada za ostale građane Srbije važi policijski čas, jer je ta minimalna sloboda takođe u interesu njihovog psihofizičkog zdravlja.

Naredba se teško ogrešila i o one naše sugrađane koji imaju kućne ljubimce i samim time i pravo i obavezu da ih izvedu iz kuće više puta dnevno uključujući i uveče.

Nije bilo obrazloženja za neuvažavanje posebnih, opravdanih potreba pomenutih sugrađana i njihovih četvoronožnih članova porodice.

Time što su stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na ostale građane, u većem obimu nego što je to neophodno, prema njima je počinjena posredna diskriminacija.

U poslednje vreme se najavljuje još veća neustavnost – uvođenje policijskog časa koji bi se protegao na ceo dan i time ukinuo slobodu kretanja svih građana Srbije.

Svako dalje ograničenje slobode kretanja mora biti najozbiljnije obrazloženo (ne samo epidemiološki, već sveobuhvatno medicinski) i ni u kom slučaju ne bi smelo da uskrati pravo građana da svakodnevno izađu iz kuća da bi se snabdeli hranom, dezinfekcionim sredstvima i lekovima, da bi otišli kod lekara, kao i izveli kućne ljubimce i imali fizičku aktivnost u kraćem vremenskom periodu, uključujući tu i najstarije sugrađane.

Autor je redovni profesor Ustavnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.