O Danilu Kišu kao počasnom Subotičaninu

Da li je skorašnja Odluka Skupštine grada Subotice o dodeljivanju zvanja „Počasni građanin Subotice“ književniku Danilu Kišu – zakonita? Kod otklanjanja iznete dileme, ključna su bar dva momenta. Prvi se tiče testamentarne volje velikog književnika. Drugi se odnosi na pravu, krajnju svrhu, cilj Odluke – i na suštinske motive, na namere dodelioca predmetnog zvanja.

1 – Načelno, odluke o dodeljivanju određenom licu nekog priznanja, počasti, odnosno svojstva – jesu diskrecioni pravni akti: donose se po slobodnoj oceni nadležnog subjekta, a po pristanku laureata. Ne radi se o saglasnosti imenovanog kao konstitutivnom elementu rešenja (koja se inače nikada ne podrazumeva, a bez koje tog akta uopšte pravno ne bi ni bilo!), već o pristanku kao pretpostavci njegove punovažnosti. Ako je reč o umrlom licu, (ne)postojanje tog pristanka se dvojako iskazuje – izričito ili prećutno. Moguće je da testament tako nešto odrešito određuje, ili pak jasno prenosi to ovlašćenje – odnosnog pristanka ili nepristanka u svakom hipotetičkom navratu – na testamentarnog zastupnika.

Kod potonjeg, volja zastupnika zamenjuje volju umrlog, pa tada zastupnik daje ili ne daje narečeni pristanak u datom slučaju. A ako u testamentu o tom i takvom „prenošenju volje“ nema specijalne klauzule – pri dotičnom tumačenju se uzima, u konkretnoj prilici, pre svega Kišovo ponašanje u ranijim (ako ih je bilo) istovrsnim situacijama: prihvatanje titula, odbijanje, odnosno odricanje od njih. Uz navedeno, ako je Kišova izričita testamentarna volja – neposredno (u tom dokumentu čitko izražena) ili posredno (upućivanje na volju opunomoćenog zastupnika), da se takva i slična odličja post mortem ne prihvataju – navedena odluka je nezakonita, nepunovredna. Nasuprot, ako nema eksplicitnog protivljenja, a uglednik za života istovrsne počasti nije odbijao, standardno se uzima da se one prećutno prihvataju – osim ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno.

2 – Svrha dodeljivanja zvanja „počasnog građanina“ je po pravilu da naglasi respektabilnu vezu jedne, redovno već slavne ličnosti – i određenog grada: kao mesta njenog rođenja, dužeg boravka, nastanka u (is)tom gradu nekog njenog čuvenog dela, smrti… A Kiš je rođen upravo u Subotici. NJemu takvo posthumno odličje, nakon 30 godina od kada je zauvek sklopio oči, nije neophodno, iako bi ono – primećujem prima facie benevolentno – trebalo da bude znak dodatnog sećanja i ukazivanja duboke odanosti i poštovanja genijalnom pisca. No, Odluka uveliko pogoduje (i) Gradu budući da ime Subotica na taj način dobija (još) jednu sjajnu zvezdicu. S druge strane, čin koji ovde razmatram nesumnjivo predstavlja i svojevrsnu promociju tamošnje aktuelne vladajuće strukture. Što Odluku ne čini apriori politizovanom. Međutim, ona je nezakonita ako nije doneta u granicama utvrđene pravne prerogative gradske skupštine – ili je pak pri njenom donošenju nadležni organ zloupotrebio svoje ovlašćenje, promenio njen regularni cilj, tj. izokrenuo predviđenu plemenitu svrhu.

Sledstveno, za očekivati je da bi Odluka – zbog navedene bitne pravne povrede, a u odsustvu neke druge direktne sudske zaštite Kišovih zakonski zasnovanih posthumnih interesa – po podnetoj tužbi bila poništena. I to od strane Upravnog suda, s pozivom na odredbu člana 24 stav 1 tač. 5 in fine Zakona o upravnim sporovima (a u vezi s članom 3 stav 2 istoga propisa). Što bi opet značilo, na kraju krajeva, da se opisana subotička zavrzlama svodi na sitni, jeftini politički marketing! Ali bi jednu takvu ozbiljnu sumnju/tvrdnju trebalo pouzdano dokazati, što je vraški tegoban i delikatan zadatak.

Da li, kojim slučajem, Odluka donosi vladajućoj skupštinskoj većini neku konkretnu, proverljivu dobit, odnosno saznatljive, prepoznatljive političke poene? Takođe, nije zanemarljivo, pored ostalog, analitički sagledati da li je ponašanje dodelioca zvanja u neposredno prethodećem razdoblju logički spojivo, kompatibilno sa Kišovim bespogovornim književnim i ljudskim, stvaralačkim i ličnim otporom svakom i svačijem totalitarizmu i represiji. Nadalje, bilo bi korisno podsetiti se kome je (sve) subotičko priznanje počasnog građanina eventualno ranije dodeljivano, a, s tim u vezi – zašto do sada Kišu nije pružena ista počast, potom – objektivno i skrupulozno ispitati demokratičnost tekućeg parlamentarnog života u subotičkoj skupštini, pa i besprekornost integriteta potpisnika akta, itd.

Naročito, pored nasušnog povinovanja odgovarajućoj proceduri i kvorumu, u izreci i obrazloženju razmatrane Odluke predstavničkog tela subotičke lokalne samouprave – da bi respektivni akt opstao kao legalan i legitiman – ne bi smela da se nađe ni kap/mrlja bilo čije partijske boje.

3 – Kao dragocena, prvoklasna nacionalna vrednost, ali i neporeciva internacionalna impozantna figura na pragu „Nobela“ – akademik, književnik Danilo Kiš pripada kulturnom javnom poretku Srbije. Zbog toga, bilo koji javni potez – i akt privilegije, i atak koji je ka njemu usmeren – ne može da se ograniči na lokalni, već ima i znatno širi domašaj i važnost. Proizlazi da – ispunjava li uslove koje sam maločas ovlaš skicirao – Odluka o dodeljivanju baš Kišu zvanja počasnog građanina Subotice ne krši merodavne pravne propise, a ujedno je primerena kako valjanim običajima građanskog javnog ponašanja, tako i uzornim moralnim normama sredine i vremena. I da se kao takva savršeno uklapa u Kišovo bogato humanističko i intelektualno nasleđe, da je dostojna njegovog neponovljivog, koherentnog duhovnog skladišta.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.