Osećala bolan, tupi sram, niko to nije smeo da vidi

Već nakon tri-četiri dana ova platforma postala je nepregledan prostor oslobađanja ličnih doživljaja i godinama potiskivanih emocija, straha, krivice, stida i nesigurnosti.

Ono što je vidljivo na prvi pogled jeste da se najveći broj ovih priča odnosi na seksualno nasilje u školskim ustanovama, od najnižih razreda do fakulteta.

„Osobno ne znam nijednu ženu koja nije, bar jednom u životu, iskusila bar neki oblik seksualnog uznemiravanja (od dobacivanja na ulici od stranaca, „dječačkog“ diranja u razredu… neumjesnih komentara profesora…“, počinje jedna ispovest i nastavlja se ličnim primerom iz osnovne škole, kada su ona i njene drugarice imale 13-14 godina.

„Ako ti je vruće, skini se“, rekao bi im nastavnik i namigivao.

„Na vrata wc-a dolazi taj isti profesor, gleda nas, smješka se i šuti. Mi propale od neugode, žurimo na sat, trebamo izaći van iz wc-a, a on stoji s obje ruke raširene na vratima, kao da nam priječi put.“

Nekoliko njih je potom skupilo hrabrost da se požali razrednoj, koja im je rekla „ma profesor se samo šali, možda malo pretjerujete“.

Tako su i one počele da veruju da su ipak „preterale“.

Ako je seksualno zlostavljanje proživljeno u ranijem detinjstvu, ono će još snažnije biti potiskivano.

Kako kaže psihološkinja Tanja Ignjatović, mlađoj osobi je teže da prepozna zloupotrebu i da reaguje, pogotovo ako se ona odvija u privatnom kontekstu, u porodici ili školi, gde je zlostavljač osoba kojoj žrtva veruje.

„Bila sam djevojčica 2. osnovne škole kada je naš učitelj koji je tada bio oko 50 g počeo sa svojim uznemiravanjima.“

Učitelj je zahtevao da mu domaće zadatke donose do katedre, gde bi ih privukao uz sebe tako da se ništa nije moglo videti.

„Tada bi jednom rukom kao pisao dok pregledava zadaću a drugu je gurao u moje gaćice. Užas je to koji dječja psiha ne može shvatiti niti godinama kasnije. Radnju je često ponavljao i ja sam primijetila da još nekoliko mojih školskih prijateljica nevoljko odlazi za njegov stol. Onaj jezivi zvuk njegovog mrmljanja na uho i ti prsti koji se provlače i stiću u mojim gaćicama su nešto što nikada nisam zaboravila niti uspjela preboljeti.“

U trenutku proživljavanja seksualnog nasilja tipičan je strah koji parališe i snažan osećaj bespomoćnosti.

„Razmišljam o monstrumu, koji me je, kada sam imala 7 godina, u našem haustoru neočekivano saterao u ćošak, skinuo mi pantalone i nabio ruku u gaćice. Čvrsto mi je stezao vaginu i dubokim šaptom ponavljao „JEL TI SE SVIĐA? JEL TI SE SVIĐA, A?? HOĆEŠ JOŠ?“ Nisam ni pokušavala da pobegnem, nisam imala kuda, osećala sam kako me samo još školska torba deli od zida. Nisam mu ni odgovorila, bila sam konsternirana, bez glasa i bespomoćna.“ Ona se i danas jasno seća kako je nakon tog događaja uletela u stan, protrčala pored bake i pribila se uz televizor da joj „niko ne vidi lice i drhtala, nemo ridala, osećala bolan, tupi sram, niko to nije smeo da vidi, niko to nije smeo da sazna“.

Psihološkinja Jelena Veljković u svojim Beleškama sa psihoterapije navodi neke od dokazanih psiholoških mehanizama kojima se žrtva bilo kog uzrasta nosi sa traumom, razjašnjavajući i razloge iz kojih se proživljeno nasilje ne prijavljuje.

Žrtve po pravilu budu u stanju šoka, smrznutih, potisnutih osećanja, jer su prava osećanja „previše za podneti“.

Istovremeno, objašnjava ona, postoji strah da im niko neće verovati, jer su napasnici često uvaženi članovi društva, učitelji, profesori, doktori ili članovi porodice, poznanici („čovjeka poznajem čitav svoj život, gledao me kako odrastam“; „Živim sa tajnom glumeći da sam je zaboravila i živim sa bratom koji je učestvovao u zlostavljanju i koji je stariji od mene par godina“; „ugledni doktor iz Kozarske Dubice na pregledu… stavio mi je ruku među butine… pomerao je sve više između mojih nogu i pitao da li mi to radi momak“).

Ogroman broj žrtava seksualnog nasilja nosi u sebi krivicu, uverenje da su na neki način doprinele samom činu – svojim ponašanjem, svojom ličnošću, nekim ogromnim defektom svoga bića („ja sam naravno sebe uvijek krivila i pitala se kako je moguće da mi se to opet dešava, mora da je u meni nešto krivo ili da ja nešto krivo radim ili izgledam“).

Neprijavljivanje seksualnog nasilja dugo vremena, ističe Veljković, „adaptivni je psihološki mehanizam“.

Kada žrtva nakon nekog perioda ojača, psihološki, emotivno i na svaki drugi način, stiče snagu da potisnute sadržaje obradi.

Tada se kod nekih javi i potreba za prijavom nasilnika.

Neizbežni komentari posle svake javne optužbe za seksualno nasilje kojima se pita „zašto nije prijavila, šta je toliko čekala“, „verovatno je sama tražila“ zastrašujući su i mučni za svaku žrtvu.

„Čekala je jer je silovanje neizgovorivo“, kaže Adrijana Zaharijević.

„Jer u najvećem broju slučajeva ne budi gordost i junačenje, posebno ne kod devojčica koje u patrijarhalnim kulturama ne učimo da budu junakinje.“

Jedan od načina da silovanje postane „izgovorivo“, da se prepozna svaki vid telesnog uznemiravanja i bez stida artikuliše jeste uvođenje seksualnog obrazovanja u škole.

To je i bio pristup obrazovnog paketa o seksualnom nasilju nad decom Incest trauma centra, isprva podržanog od Ministarstva prosvete.

Ali je taj paket pre neku godinu prošao kroz medijski linč uz zgražavanje javnosti što će im deca učiti o seksu, intimnim delovima tela, telesnom integritetu, istopolnoj orijentaciji i drugim stvarima koje „nisu u duhu naše tradicije“.

Seksualno nasilje na fakultetima

Na FB stranici Nisam tražila veliki broj žena govori o seksualnom nasilju na fakultetima u svim gradovima regiona. „Na prijemnom ispitu na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu, rečeno mi je da stanem četveronoške. Tadašnji profesor me je udarao svojim dlanom po guzici i govorio da mučem kao krava. Znam da nisam bila jedina kojoj je to radio“; „Bijesna sam, tužna i ljuta. GOTOVO SVI NA ASU SU ZNALI GODINAMA šta se događa sa spornim profesorima!“ Potaknuto ovim pričama nekoliko fakulteta iz Srbije, BiH, Hrvatske izdalo je saopštenja kojima pozivaju i ohrabruju sve svoje studente i studentkinje da prijave svaki oblik uznemiravanja, nasilja ili diskriminacije.

Inicijativa NE znači NE

Nakon vesti o seksualnom nasilju i silovanju koje su prijavile Milena Radulović, Iva Ilinčić i još barem 24 žene, grupa građanki i građana pokrenula je peticiju za uvođenje teme seksualnog nasilja nad decom u obrazovne programe predškolskog ili osnovnoškolskog uzrasta. Inicijativa zahteva vraćanje dozvole Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, za upotrebu Obrazovnih paketa o temi seksualnog nasilja nad decom, čije su autorke stručnjakinje iz Incest trauma centra. „Jedini način da adekvatno zaštitimo devojčice i dečake koji danas idu u školu jeste da im damo znanje i alate da prepoznaju ponašanje koje može da ih ugrozi, i da ih osnažimo da prijave znake upozorenja. Ćutanje ne pomaže nikome osim nasilnicima“, navodi Inicijativa u saopštenju.

Tužilaštvo još ne reaguje na dokaze Danijele Štanjfeld

Glumica Danijela Štajnfeld, koja je nedavno optužila jednog od reditelja za silovanje, a čije ime nije otkrila, napisala je na Tviteru pre tri meseca da je dostavila tužilaštvu snimak na kojem izvesni reditelj priznaje da je to učinio, ali da još uvek nema reakcije.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.