Pitanja za Ustavni sud

Ustavni sud je i po službenoj dužnosti već mogao/morao da reaguje na proglašeno vanredno stanje u Srbiji ovoga proleća. Ali nije. Stoga, čekajući odluku, odnosno odluke Ustavnog suda povodom podnetih mu brojnih inicijativa za preispitivanje ustavnosti državnih akata o proglašenju vanrednog stanja, kao i mera koje su u tom razdoblju preduzete – evo jedne, verovatno nepotpune liste krupnih pitanja na koja i pravnička i opšta javnost očekuje hitne, možda i već okasnele krucijalne ustavno-sudske odgovore:

Ustavnost samog proglašenja vanrednog stanja povodom pandemije – da li su za tako nešto doista postojali Ustavom propisani uslovi?

Da li je Narodna skupština – pod pretpostavkom da je vanredno stanje moralo da se uvede – bila u mogućnosti da se sastane, i da ona kao primarni titula tog ovlašćenja (i dužnosti) neposredno deluje – ili je ustavno moralo da se u tom smislu aktivira, kao supsidijarni ustavno nadležni subjekt, ad hoc tročlano predsedničko telo?

Ko je i s kakvim obrazloženjem – ustavno ili ne? – doneo odluku, tj. politički procenio (sic!?) da parlament ne može, pravno ili/i faktički da radi u jednom tako važnom i delikatnom momentu za državu, za društvo, za građane Srbije?

Da li se Narodna skupština, posle takvog neskupštinskog proglašenja vanrednog stanja, morala naknadno, krajnje hitno, u roku od 48h sati, sastati i uzeti kormilo upravljanja tim stanjem u svoje ruke, odnosno da li je i do kada postojala dokaziva/argumentovana nemogućnost njenog sastajanja?

Da li je – ako je već parlament ostao (ne)ustavno pasivan – Vlada, uz supotpis predsednika Republike, donosila mere tokom vanrednog stanja strogo u skladu sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i Ustavom Srbije? Posebno da li su od strane Vlade i šefa Države poštovane granice odstupanja od ustavnih sloboda i prava građana, u smislu člana 202. Ustava i čl. 15, 17 i 18 Konvencije. Rečju, da li je svaka od mera Vlade bila detaljno obrazložena, a s najneophodnijim i najmanjim mogućim – prema svim datim okolnostima određenog trenutka – zadiranjem u svaku od pogođenih sloboda, odnosno prava, osobito što se tiče njegovog trajanja? Uvažavajući standarde hitnosti, srazmernosti i zabrane bilo kakvih zloupotreba od strane državne vlasti tom prilikom.

Da li je pravovremeno i pravilno Vlada uputila sve svoje akte/uredbe po nuždi (s privremenom zakonskom snagom) na potvrdu Skupštini – i da li je Skupština, listom ih sve potvrđujući, ustavno postupila, i proceduralno i sadržinski? Najzad, da li su postojale ustavne (i medicinsko-ekspertske) pretpostavke za okončanje vanrednog stanja dok pandemija traje, i to baš u danu kada se to dogodilo – i prelaženje na zakonski režim tzv. vanredne situacije?

Ostaje i ozbiljna dilema da li je dosadašnje ćutanje Ustavnog suda o vanrednom stanju bilo opravdano i u duhu Ustava. Da li je Ustavni sud prekoračio razuman rok sopstvenog nečinjenja tokom vanrednog stanja i nakon njegovog okončanja? Može li se govoriti o necelishodnosti i nedelotvornosti njegovog ćutanja? Da li je bilo mesta izricanju odgovarajuće sudske privremene mere za vreme odnosnog kriznog perioda, do meritornog i pravnosnažnog ustavno-sudskog presuđenja? I šta je iole pravedna – ima li je uopšte? – makar pravna kvazikompenzacija za kolektivne i pojedinačne žrtve vanrednih odluka i mera za koje Ustavni sud bude, eventualno, (tek) nekog predstojećeg dana utvrdio da su bile neustavne? I da li će, na koncu, morati da se o narušavanju ljudskih sloboda i prava za vreme vanrednih okolnosti u Srbiji sledstveno izjašnjava i strazburški Evropski sud?

Čekanje i ćutanje često ne znače sigurnost. Neprijatna tišina – vreme koje više odnosi nego što donosi – nije nikada poželjna. A u životu su važni i put i rezultat, ishod. Često oba povezano čine cilj. U pravu, pogotovo.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.