Političke igre dovele Azotaru do stečaja

Gotovo 90 odsto potraživanja čine dugovi prema Srbijagasu, u čijem sastavu inače posluje, i prema NIS-u. Najveća fabrika azotnog đubriva na Balkanu i jedini proizvođač amonijaka na tom prostoru, strateški je važan privredni resurs, ali se ona već godinama bori sa teškoćama i aferama u kojima se pominju višemilionske štete. Razrešenju nije pomoglo ni to što je svrstana na listu od 24 slučaja visoke korupcije koju je Evropska unija prosledila Srbiji sa preporukom da te predmete istraži.

Tačno je da su nevolje Azotare postojale i pre privatizacije, jer je fabrika, projektovana za veliko jugoslovensko tržište, bila ozbiljno ugrožena sankcijama i zbivanjima s kraja prošlog veka. Međutim, prodaja celokupne fabrike za 13 miliona evra konzorcijumu domaćeg Univerzala i litvanskih firmi Arvi i Saniteks, koji je izabran među pet ponuđača (od kojih je jedan bio takođe konzorcijum Farmakoma i Sojaproteina, zatim dve mađarske i jedna češka kompanija) 2006. godine, doneo je nova dugovanja. Investicioni plan „težak“ 30 miliona evra, što je bio uslov da se proizvodnja nastavi u punom obimu, nije ispunjen. Glavni problem bio je što su novi vlasnici umesto obećanog ulaganja, razmontirali i prodali za 32 miliona evra najprofitabilniji pogon „Karbamid 2“, bez saglasnosti Agencije za privatizaciju, pri čemu se ne zna gde je taj novac završio.

Umesto najavljene dobiti od pet miliona evra, Azotara je već naredne godine po privatizaciji imala blokiran račun, u minusu je bila za 28 miliona evra, a najveće dugovanje bilo je prema Srbijagasu i EPS-u. Radnici i sindikati dve godine su štrajkovima pokušavali da skrenu pažnju na to da se kupoprodajni ugovor ne poštuje, i tek početkom 2009. ta privatizacija je raskinuta. Zbog učešća u pljački Azotare, kako je tada ocenjena prodaja fabričkog pogona, pravi vlasnik Univerzala, Dušan Stupar, uhapšen je početkom 2012, pred predsedničke izbore. Javnost je bila podeljena da li je to učinjeno zaista zbog krivice ili zbog sumnje tadašnje vlasti da je on jedan od finansijera Srpske napredne stranke. Stupar je već posle nekoliko meseci, nakon dolaska naprednjaka na vlast, pušten, proces nije nastavljen, ali je zato on zbog hapšenja podneo prijavu protiv bivšeg predsednika Borisa Tadića.

Tek što je minulo interesovanje za Azotaru zbog malverzacija u privatizaciji, fabriku, sada u državnom vlasništvu, potresle su nove afere. Oko desetak miliona evra bila je procenjena šteta i za Azotaru i za državnu kasu zbog afere oko prodaje đubriva firmama koje su imale pravo na regresiranu cenu. Problem je nastao jer su one te količine preprodale preduzećima koja po uredbi nisu mogla da dobiju jeftinije đubrivo. Glavni akteri u startu bili su bivši ministar poljoprivrede Saša Dragin i zastupnik konsultantske kuće Ces Mekon Zvonimir Nikezić, ali i veliki broj vlasnika i direktora firmi. Tokom postupka, predmet je izrastao u najveći slučaj koji se vodi pred Specijalnim sudom, jer je spisak premašio 50 optuženih lica. Epiloga u tom procesu još nema.

Gotovo istovremeno, 2012. otvorila se i istraga u „aferi žito“, u kojoj je, prema proceni tužilaštva, Azotara oštećena za 18 miliona evra. Naime, fabrika je od Direkcije za robne rezerve najpre pozajmila, po ceni od 12,5 dinara za kilogram, 50.000 tona pšenice, iako nije bilo jasno zbog čega. Ta pšenica je dalje prodata Viktorija grupi, koja je inače u svom kontingentu već imala značajne zalihe žita, pa je mogla i da ugovori jeftiniju cenu, od 11 dinara za kilogram.

Azotara, koja se inače u tom periodu borila za likvidnost, bavila se i novčanim pozajmicama i to firmama sa po jednim uglavnom anonimnim vlasnikom, a da se ne zna zbog čega je to činila kada niti je registrovana za takve poslove niti je iz njih imala zaradu.

Nijedna od otvorenih afera, nakon višegodišnjih istraga i nekoliko pokrenutih sudskih postupaka, nije pravosnažno okončana. Istrage i ročišta, koji se zahuktaju kada dobiju političku podršku a splasnu kada je izgube, čak i da se završe optužujućim presudama, neće pomoći Azotari da se izvuče iz teškoća. Naime, ono što je bila svrha preispitivanja predmeta sa „liste 24“, da se istraži da li je bilo korupcije i kako se načinjena šteta može sanirati – nije učinjeno. Novac koji je izvučen iz fabrike, ne može da se vrati. Srbija nije izgradila efikasan mehanizam obeštećenja, posebno ne kada je privredno pravo u pitanju, tako da će konačan ceh platiti najpre zaposleni, kojih je sve manje, a potom i građani Srbije. Uz to, „čerupanje“ fabrike nastavljeno je u velikom stilu i kada je prešla u državno vlasništvo. Pre nekoliko meseci, kada je otvoren predstečajni postupak, šef odborničke grupe „Savez za Srbiju“ u Skupštini Beograda, Dragan Đilas, optužio je vlast da namerno gura Azotaru u stečaj, a da tome doprinosi i činjenica da đubrivo, čija je proizvođačka cena 300 dolara po toni, prodaje po 190 dolara firmi koja je pod kontrolom naprednjaka, sa obrazloženjem da je cena spuštena zbog avansnog plaćanja.

I radnici napustili fabriku

U pančevačkoj Azotari pred najavu stečaja ostalo je oko 900 radnika. Većina njih, više od 800, prijavila se na evidenciju nezaposlenih i dobili su otpremnine prema odredbama jednog od ponuđena tri modela. Uglavnom je prihvaćena opcija isplate trećine zarade za svaku godinu radnog staža a najveći iznos otpremnine je 12.000 evra. U pogonima je ostalo svega nekoliko radnika koji završavaju remont postrojenja i obezbeđuju fabriku.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.