Put istine za sudije je samotan

Sudija Stepanović je, naime, naglasio da Srbija ne može zatvoriti Poglavlje 23 u pregovorima sa EU ako sudije ne pokažu da su nezavisni od upravne (izvršne vlasti), tačnije da nisu „servis“ uprave.

Stevanović je dalje istakao da sudije moraju da se odupru vladajućem službeničkom mentalitetu u sudovima, koji je najveći balast na putu evropskog civilizovanja našeg sudstva. Stevanovićeva izjava ključno je uputstvo za sve sudije, a pogotovo za mlade sudije.

Kada sam, sredinom devedesetih godina prošlog veka, predavao u Velikoj Britaniji, komesar Policije Stafordšira bio je master student kriminologije i etike.

To je, otprilike, funkcija na nivou direktora policije Srbije.

Taj ugledni, iskusni policajac, govorio je o policiji isto ovo što danas govori sudija Stepanović o sudovima: policija nikada ne sme verovati organima uprave, nego ih mora gledati sa sumnjom, jer policija je nezavisna i štiti građane. Na sudove se to, naravno, odnosi u mnogo većoj meri.

U Velikoj Britaniji, za sudove, to je, naravno, samorazumljivo.

Pre svega par dana, u Vašingtonu je umrla Rut Ginsburg, sudija Vrhovnog suda SAD. Njena smrt izazvala je pravu političku turbulenciju, koja čak preti da dovede do ozbiljnih društvenih sukoba, jer je imala veliki ugled kod građana i bila je brana upravi i izvršnoj vlasti u mnogim predmetima u kojima su pokušavali da izvrše uticaj na sudove.

Značaj sudije u Americi vidi se iz činjenice da smrt jedne sudije izaziva društvenu nestabilnost.

U Srbiji, u toku su izbori za predstavnike sudija u VSS, a sudije osnovnih sudova, uključujući i tek izabrane sudije početnike, koji su izabrani na probni mandat od 3 godine, umesto da osluškuju svaku reč sudije Stepanovića i uglednih pravnika, unutar i van pravosuđa, da razmišljaju šta to znači biti nezavisan i kako se isprofilisati u svojoj profesiji da se časno pređe trogodišnji test period, bave se – politikom.

U isto vreme kada je umrla Rut Ginsburg, mladi, tek izabrani sudije u Srbiji, „alumnusi“ Pravosudne akademije, uputili su inicijativu Ustavnom sudu Srbije, ne da se uvede red u sudove, ne da se oceni status koruptivne „sudske prakse“ koja se neustavno koristi kao osnova za odlučivanje u mnogim sudovima, ne – oni su uputili inicijativu da se zabrani održavanje izbora za VSS, da bi se njima, kao novoizabranima, omogućilo da i oni učestvuju i budu birani u VSS!

Zašto sve ovo navodim?

Pa zato što to pokazuje da je pravosuđe u Srbiji postalo isto što i repertoar Pinka i Hepija.

Mladi ljudi, stariji sudije bi rekli „klinci“ od 30-ak godina, organizovali su se poput glasačke omladine neke vladajuće političke stranke, i traže da dobiju rukovodeće funkcije u pravosuđu.

Da li je ovakvo ponašanje spojivo sa dostojanstvom jedne Rut Ginsberg?

Da li je ono na istoj frekvenciji, eto, i kao odmereni ton Aleksandra Stepanovića, koji diskretno upućuje kolege na to da vode računa da se odupiru vladajućem službeničkom mentalitetu, posebno u osnovnim sudovima?

Taj službenički mentalitet upravo je mentalitet jedne stranačke omladine, koji vidimo među „alumnusima“.

Umesto da mlade sudije gledaju klipove o radu sudije Ginsberg, da dobro prate šta u javnosti govore važni u ugledni pravnici i sudije, oni su se okupili u „alumnus klub“ i – traže funkcije, na najvišem nivou, iako ne znaju ni da li će biti sudije za 3 godine!

Za to vreme, u osnovnim sudovima caruje sramota u vidu „Resavske škole“: umesto da čitaju, uče, trude se da pišu kvalitetna pravna mišljenja i obrazloženja, mlade (i ne tako mlade) sudije prepisuju „mišljenja“ i akte, i to čije? Pa akte izvršne vlasti! One iste vlasti koju treba da kontrolišu.

Razne javne službe, čije se mišljenje po zakonu mora pribaviti pre donošenja neke odluke, faktički odlučuju u sudskim predmetima, jer sudije ne postupaju etički ispravno.

Pribavljanje mišljenja, recimo, policije o nekom pitanju, ili pribavljanje mišljenja Ministarstva zdravlja, a još gore, pribavljanje mišljenja nekog organa lokalne samouprave, služi kao jedan od dokaza u predmetu koji se sagledava u svetlu ostalih dokaza.

Odredba zakona po kojoj se u nekim predmetima mora pribaviti mišljenje nekog organa služi situacijama kada postoje neke drastične okolnosti koje nisu odražene u drugim dokazima, a za koje, recimo, zna samo policija, ili samo neka konkretna služba, poput neke teške devijacije, nekog skrivenog krivičnog dela, neke radikalne ekonomske ili druge slične okolnosti.

Ona ne služi tome da se sudske odluke u svom meritumu temelje na mišljenjima organa izvršne vlasti, a da se svi ostali dokazi tretiraju kao „dekor“.

Takvo postupanje je travestija, perverzija sudstva. Ona je na operativnom nivou strukturni problem o kome govori sudija Stevanović, a koji ima i svoje druge nivoe.

Slično tome, svedočenje službenika izvršne vlasti, poput policajaca, u prekršajnim i krivičnim postupcima, služi da se dopuni slika o događajima, a ne da se, u odsustvu ozbiljnih dokaza, odluke donose na osnovu iskaza službenih lica, što se masovno dešava, a videlo se prilikom skandaloznih osuda učesnika demonstracija ovog leta od strane prekršajnih i drugih sudija.

Na ovakve postupke sudova reaguje EU.

Zbog toga se ne može zatvoriti poglavlje 23. I za to su odgovorne sudije.

Zato treba poštovati načelo trogodišnjeg probnog rada, pažljivo proveravati rad novih sudija, pogotovo onih koji bi sa saradničkih mesta odmah u VSS, i posebno vršiti „trijažu“, kada se uspostavi novi VSS, onih novih sudija koji svoju mladost i svežinu ne koriste da promene okoštale obrasce korupcije u sudovima, već nastavljaju putem svojih principala „resavaca“.

Stevanovićevo upozorenje sudijama moderna je verzija nečega što posebno važi za sudije, a što je Meša Selimović svojevremeno izrazio rečima: „Put istine je tijesan, zato se tim putem ide sam“.

Autor je redovni profesor, naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.