Šibicarenje 

Uprkos naslovu autorka postavlja pitanje: da li je ćirilica zaista ugrožena ili je donošenje takvog zakona predizborni manevar vlasti usmeren ka nacionalnim sentimentima? Takođe: „Poslednja ovakva debata bila je pre tri godine, kada je Ministarstvo kulture uputilo Vladi predlog mera za zaštitu ćirilice sa gotovo istim zahtevima… U polemici su se između ostalog razjašnjavali pojmovi javno i službeno…“, što nije tačno.

Ministarstvo kulture i informisanja Vladi je prvi put uputilo Nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenom jeziku i pismima krajem juna 2017 (pre četiri godine).

Debata je otpočela prilozima T. Pančića i D. Anastasijevića, (Vreme, br. 1379, 8. 6. 2017), a obnovljena je sledećeg leta, kada je Nacrt bio ponovo upućen na usvajanje.

Umesto njega usvojene su izmene i dopune (od 1991. godine) postojećeg zakona (20. juna 2018. godine, Službeni glasnik 47/2018), u delu koji se odnosi na prava manjina, prema Akcionom planu za sprovođenje prava nacionalnih manjina. Zanimljivo je što o tome Danas, pa ni drugi, nisu pisali.

Zakon koji je svečano usvojen 15. septembra sasvim je drugačijih osnova i prirode. Najpre zato što je Nacrt zakona (2017) bio predviđena zakonska mera Predloga Strategije razvoja kulture Srbije 2017-2027, i odnosio se na čl. 10 Ustava (2006), a ovaj zakon proizilazi iz usvojene Strategije razvoja kulture Srbije 2020-2029. i precizira primenu Zakona o službenom jeziku i pismima (2018). Prvo je predložila komisija Ministarstva kulture, drugo Republički sekretarijat za zakonodavstvo.

K tome: predmet debate 2017 i 2018 godine nisu bili „pojmovi javno i službeno“, već su to bili izrazi „u službenoj upotrebi“ i „u javnoj upotrebi“ srpske standardne ćirilice i hrvatske standardne latinice. (Uzaludne debate, budući da je valjanost obaju nepostojeća.)

Koje mišljenje u toj debati novinar podržava vidi se iz pozivanja na prof. Ranka Bugarskog.

On mnoge svoje tvrdnje o „u službenoj upotrebi“ i „u javnoj upotrebi“ te o položaju ćirilice nije potkrepio fusnotom, jednom makar, ikada.

Polazeći od „zajedničkog“ tj. srpskohrvatskog jezika člankom u Peščaniku (Nepotrebno prizivanje haosa, 14. 8. 2018) postavio je izvođenje: pismo je deo jezika, ergo favorizovanje jednog pisma je diskriminacija po jezičkoj osnovi. Na to i drugo tamo napisano naslanja se Helsinški odbor u Saopštenju od 8. septembra.

Pristrasnost kroz iskaz u kojem je veoma teško razlučiti šta tvrdi autor a šta sagovornik – primer: Latinica državni neprijatelj broj 1 (Danas, 14. 8. 2018) nalazimo i u ovom primeru, povodom Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćirilice:

„Ostaje pitanje opravdanosti zakonskih mera za zaštitu ćirilice, jer objektivnih pokazatelja da je ona ugrožena zapravo nema. Profesor Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika, naveo je da podatke o statusu ćirilice ‘crpi iz naroda, koji želi da sačuva ‘jedino srpsko pismo’. (…) ‘Sistemskog, odnosno projekatski organizovanih istraživanja o upotrebi ćirilice i latinice nije bilo’, kaže lingvistkinja Marina Nikolić sa Instituta za srpski jezik.“

Naprotiv, objektivnih pokazatelja ima odavno već na sajtu Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, k tome upravo „projektski organizovanih“. Ako je o tome M. Nikolić neobaveštena, što me uopšte ne bi začudilo, onda M. M. S. to ne bi trebalo da bude.

Prilika da proveri ima li ih ili ih nema bila joj je pružena kada je intervjuisala Ranka Bugarskog.

Pitala ga je: „Ministarstvo je pritom istupilo sa predlozima o merama zaštite ćirilice bez prethodno sprovedenih istraživanja o upotrebi dva pisma. Kako je to moguće?“ a on joj je potcenjivački ogovorio: “ (…) Prate se, recimo, procenti ćiriličnih i  latiničnih knjiga, pa se izvuče zaključak da je ćirilica ugrožena.“ (I latinica i ćirilica su pisma srpskog jezika, (Danas,11. 11. 2018)

Lepo reče da ih ima, nije li? Štaviše: odgovorio sam mu sa Šovinizam i ćirilica (Danas, 18. 11. 2018) gde je priložen link: http://zaprokul.org.rs/pregled-polozaja-srpske-cirilice-u-kulturi-i-javnoj-komunikaciji-prelazni-izvestaj-prve-faze-istrazivanja-publikacija/.

Statistički podaci u međuvremenu su dopunjeni pregledom funkcionalne upotrebe dvaju pisama i anketom o odnosu javnosti prema pitanju pisma.

Napokon, sugerišući da ne bi imalo na osnovu čega da se proceni da li je ćirilica ugrožena te da je čitava stvar sa Zakonom o upotrebi… manipulativno politička dokazuje parafrazom izjave prof. em. Svenke Savić: „Profesorka Svenka Savić podseća da se diskusija o dva pisma na temi ugroženosti ćirilice pojačava od 90-ih godina, od kada su se izdvojili jedni koji teoriju i praksu žele da potčine ideji homogene srpske nacije i drugi koji preko jezika i pisma žele da ostvare ideju zajedništva sa susednim narodima.“

Eto, tu je kuglica.

Autor je istoričar

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.