Sindikalna uvećanja zarade

Prema članu 195. stav 1. Ustava, kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakonu. Zakon o radu, u članu 104. stav 2, predviđa da se zarada ostvaruje za rad kod poslodavca, a ne za obavljanje funkcije u sindikalnoj organizaciji kod poslodavca.

Kad se ta funkcija obavlja u toku radnog vremena, zaposleni koji je vrši ne ostvaruje pravo na zaradu nego pravo na naknadu zarade po odredbama čl. 211. do 213. Zakona o radu, koje se odnose na plaćeno odsustvo.

Po tim odredbama, kolektivnim ugovorom ili sporazumom poslodavca i sindikata može se utvrditi pravo na plaćeno odsustvo i zaposlenima koji vrše sindikalnu funkciju.

Ukoliko kolektivni ugovor ili sporazum nije zaključen, lice ovlašćeno za zastupanje ili predstavljanje reprezentativnog sindikata kod poslodavca, ima za njihovo obavljanje pravo: 1) na 40 plaćenih časova rada mesečno, ako sindikat ima najmanje 200 članova i po jedan čas mesečno za svakih sledećih 100 članova; 2) na srazmerno manje plaćenih časova, ako sindikat ima manje od 200 članova.

U istoj situaciji, predsednik podružnice i član organa sindikata imaju pravo na 50 odsto plaćenih časova za zastupanje i predstavljanje sindikata.

Sindikalni predstavnik ovlašćen za kolektivno pregovaranje, odnosno određen za člana pregovaračkog odbora, ima pravo na plaćeno odsustvo za vreme pregovaranja, koje takođe aktivira pravo na naknadu zarade.

Ovo pravo se aktivira i kad je sindikalni predstavnik određen da zastupa zaposlenog u radnom sporu sa poslodavcem pred arbitražom ili sudom.

Naknada zarade bitno se razlikuje od zarade. Pravo na zaradu ostvaruje se po osnovu rada u radnom odnosu, a ne po osnovu samog radnog odnosa.

Bez rada nema ni zarade, a njena visina zavisi od količine i kvaliteta rada. Baš kao u izreci „Koliko muzike, toliko para“, što odgovara principu „Koliko rada, toliko zarade“.

Pravo na naknadu zarade ostvaruje se bez rada, ali u slučajevima predviđenim zakonom (godišnji odmor, bolovanje, sklapanje braka, porođaj supruge, smrt člana uže porodice, dobrovoljno davanje krvi…).

Zato se i može reći da se to pravo stiče samo po osnovu radnog odnosa. Sve to važi i za zaposlenog na plaćenom odsustvu zbog vršenja sindikalne funkcije.

Naravno, i zaposleni koji obavlja sindikalnu funkciju može steći pravo na veću zaradu, ali po osnovu vremena, obima i kvaliteta rada obavljenog za poslodavca, što je predviđeno odredbama čl. 105, 106. i 107. Zakona o radu.

A može steći i pravo na uvećanu zaradu: za rad u dane neradnih praznika, rad noću, prekovremeni rad, kao i za minuli rad, što je predviđeno članom 108. Zakona o radu. Za obavljanje sindikalne funkcije, međutim, ne može dobiti uvećanu zaradu.

Nažalost, i u tom pogledu postoji razlika između stvarnog i normativnog, na šta je nedavno („Danas“, 24.08.2021) upozorila Slađanka Milošević, predsednica Sindikata zaposlenih u pravosudnim organima Srbije, ukazujući na odredbe o uvećanim zaradama nosilaca sindikalnih funkcija, koje nisu smetale ni Vladi.

Evo njenih reči: „Ne možete da branite interese zaposlenih, a da vas plaća poslodavac. To jedno s drugim ne ide, jer onaj ko vas plaća taj vas i kontroliše.“

Otuda se, izgleda, može reći da se redovnom zaradom plaća rad sindikalnog funkcionera kao zaposlenog kod poslodavca, a da se uvećanom zaradom vrši potplaćivanje sindikalnih funkcionera na štetu članova i ugleda sindikata.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.