dr Margareta Bašaragin, foto: Privatna arhivaZakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma usvojen je svega nekoliko meseci nakon usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Setimo se da se tada najviše polemisano oko uvođenja rodno osetljivog jezika (ROJ) u zvaničnu i javnu upotrebu, odnosno pitanje njegove standardizacije. Protivnici i protivnice normiranja ROJ-a okupljenih oko Odbora za standardizaciju srpskog jezika, Instituta za srpski jezik, SANU, i Matice srpske, Odeljenje za književnost i jezik, kao i pojedinke i pojedinci, daju niz zvaničnih saopštenja, izjava u medijima i organizuju skupove i konferencije. Značajno je da umeštaju pitanja rodne ravnopravnosti u jeziku u nacionalni i religijski diskurs, pri čemu upotrebu ROJ-a predstavljaju kao opasnost po kulturni i nacionalni identitet.
S tim u vezi je u novousvojenom Zakonu veoma indikativan deo koji govori o sistemu zaštite i očuvanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma, a u kome se navodi i zaštita „od ideoloških i političkih pokreta na njegovu standardizaciju“.
Osnivanje Saveta za srpski jezik koji bi prema ovom zakonu bilo telo sačinjeno od naše srbističke elite znači da bi ona procenjivala šta su ideološki i politički pokreti koji ugrožavaju srpski jezik i ćirilicu. Znamo kakva je bila njena reakcija na uvođenje ROJ-a.
Kada je u pitanju odnos sam ćirilice i latinice, niko ne negira da u praksi naš jezik ima dva pisma.
U višenacionalnoj sredini kakva je Subotica su u zvaničnoj upotrebi četiri jezika; srpski, mađarski, hrvatski i bunjevački jezik, pa sva zvanična dokumenta i ispisi na javnom mestu po zakonu stoje četvorojezično – na srpskom ćirilično, a ostalo latinično.
Ističem da u Srbiji ima oko 30 odsto nepismenih i da deca od najranijeg uzrasta znaju latinicu jer koriste mobilne telefone i internet.
Od prvog razreda ona u školi imaju strani jezik, najčešće engleski, a ako težimo ka Evropskoj uniji, onda je znanje više jezika podrazumevano.
U multikulturnoj sredini kakva je Subotica to znači za nacionalne zajednice znanje maternjeg (mađarskog, hrvatskog ili bunjevačkog) i jezika države i barem jedan strani jezik koji se pišu latinicom. Onda možemo reći da je latinica pogled u budućnost, a znanje dva pisma bogatstvo.
Pitanje je da li i promena pisma šteti nacionalnom i kulturnom identitetu. Na primer, nemački jezik je ranije zapisivan goticom i nemačkom narodu nije manjkalo rodoljublja kada je počeo da upotrebljava latinicu. Srpski jezik se isto tako nekada pisao na glagoljici.
Upotreba pisama i standardizacija jezika trebalo bi da budu u vezi sa jezičkim planiranjem i jezičkom politikom. Kod nas je rašireno shvatanje da se ovim pitanjima bavi samo srbistička elita, a ne uključuju se naučnici/e i istraživačici/e iz nekih drugih oblasti koji se bave upotrebom jezika. Jezik kojim mi govorimo pripada svima nama, a ne samo nekima.
Novi Zakon se završava kaznenim odredbama koje su predviđene za neadekvatno korišćenje ćirilice kada su u pitanju sfere „javnog života“ nabrojane zakonom. O tome nema nikakvih komentara za razliku od glasnih upozorenja protivnika/ca upotrebe ROJ-a za nekorišćenje istog. To su dvostruki aršini sa ciljem da ROJ ostane izvan institucija.
Autorka je poverenica udruženja Ženske studije i istraživanja Novi Sad, podružnica Subotica
Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
