Šta nam Grković Mejdžor nije rekla

Grković Mejdžor nam je rekla: da je pobornik ravnopravnosti muškaraca i žena, da je protivnik bilo kakve diskriminacije, da je za slobodu odlučivanja o sopstvenoj upotrebi jezika, da hoće za sebe da govori u muškom rodu, da diskusiju o jeziku može voditi samo (njena) jezička struka i nauka, da se ne slaže sa odredbama usvojenog Zakona o ravnopravnosti, naročito se protivi (u Zakonu predviđenim) novčanim kaznama za nepoštovanje zakonskih odredaba i u tome vidi da politika određuje kako moramo da govorimo i pišemo, a ne struka.

Šta nam Grković Mejdžor, osoba koja „najbolje poznaje srpski jezik“, kako stoji u najavi intervjua, nije rekla?

1) Da u Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama (odavno usvojenom) u Republici Srbiji postoje kazne za one koji ne koriste ćirilicu kao službeno pismo:

(Član 24): Novčanom kaznom od 20.000 do 1.000.000 dinara kazniće se za privredni prestup preduzeće, ustanova ili drugo pravno lice koje istakne, odnosno ispiše firmu protivno odredbama člana 20. ovog zakona.

Za privredni prestup iz stava 1. ovog člana kazniće se i odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom od 4.000 do 70.000 dinara.

(Član 25): Novčanom kaznom od 10.000 do 250.000 dinara kazniće se za prekršaj vlasnik radnje koja nema svojstvo pravnog lica ako ispiše, odnosno istakne firmu suprotno odredbi člana 20. ovog zakona.

Nije se oglasila u javnosti Grković Mejdžor tada u vezi sa odobravanjem Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama i o predviđenim kaznama. Možda joj se činilo da ta zakonska odluka nije politička, nego da je ‘normalna’ stvar u Srbiji kazniti one koji pišu latiničnim pismom. Naravno da zna da je standardizacija jezika i pisama uvek političko pitanje, što uostalom predajemo na studijama, ali na tu istinu Grković Mejdžor selektivno reaguje.

Za oblast ćiriličnog pisma Grković Mejdžor je merodavna jer je to njeno polje pedagoškog i istraživačkog rada, kao važan deo nacionalnog projekta u državi i na krilima kojeg se može praviti karijera. Za one koji predaju mladima u univerzitetskoj nastavi, važne su pre svega časne radnje i govorenje.

Na pitanje Grković Mejdžor „Da li ćemo kao društvo dozvoliti da nam politika određuje kako moramo da govorimo i pišemo?“ ona svojom delatnošću već svedoči da je već duboko u nacionalnom inženjeringu Republike Srbije. Svojim oglašavanjem (u medijima) verbalno je za ravnopravnost žena i protiv diskriminacije (jer i ona je žena), ali kada je reč o rodno osetljivom jeziku kao političkom programu, ravnopravnost napušta (što čine i druge žene na poziciji velike moći: Jorgovanka Tabaković neće da je guvernerka, Jadranka Joksimović neće da je ministarka, Maja Gojković nije htela da je gradonačelnica).

2) Grković Mejdžor, koja „najbolje poznaje srpski jezik“ (kako stoji u najavi intervjua u Politici), izostavlja podatak u okviru koje teorije jezika zasniva svoju argumentaciju o manjkavosti predloga u Zakonu o upotrebi rodno osetljivog jezika. Zapravo želi da afirmiše široj javnosti lični teorijski stav kao jedino istinit teorijski pristup i insistira da su predložene stvari u Zakonu suprotne njenom „jezičkom osećanju“, „ne samo kao lingviste već i kao žene“. Koliko je važno lično „jezičko osećanje“ osobe na visokoj poziciji moći u društvu za procenu zakonske regulative?

Ono što nam je sada potrebno jeste prihvatanje da teorija o jezičkoj strukturi i teorije o jezičkoj upotrebi (koju zastupam) mogu biti komplementarne i obe korisne u razgovoru o planiranju razvoja rodno osetljivog jezika tokom standardizacije i planiranja jezika. Isključivanje jedne ili druge teorijske opcije nije korisno, i zato o tome treba da razgovaraju stručnjaci za jezik, ali to nisu samo srbisti. Budući da uzimanje u obzir samo jednog teorijskog pristupa (kao jedino istinitog) jeste manjkavo, potrebno je kroz dijalog obogatiti i promeniti dosadašnji lični stav, jer je jezik navika koliko i odvika. Jezik je svojina svih, ne samo elite, naučne ili političke.

3) Grković Mejdžor, potpredsednica Ogranka SANU u Novom Sadu, nije nam rekla kako je stigla do pozicije moći u instituciji znanja, što bi bilo korisno za mnoge mlade žene da znaju kako se do tih položaja dolazi. Mnogo bi nam značilo kad bi jedna akademkinja, potpredsednica u Ogranku, zastupala interese žena u tako važnoj instituciji kakva je SANU, budući da je povećan broj žena u institucijama moći i u politici zasluga nastojanja feministkinja za rodnu ravnopravnost. Kada stignu tamo gde žele, onda tu poziciju pripišu ličnom uspehu.

Autorka je profesorka emerita Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu

(tekst je nastao kao reakcija na intervju u Politici, ali u tom listu nije objavljen)

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.