Šta radite, bre?!

U tom cilju Opšta sednica najvišeg suda, koju čine sve sudije tog suda, usvaja načelne pravne stavove obavezne za sva njegova veća i odeljenja, dok odeljenska sednica, koju čine sve sudije odeljenja, usvaja stavove obavezne za sva veća u sastavu odeljenja. Za nižestepene sudove ovi stavovi nisu obavezujući, ali ih sudije slede zbog snage argumenata na kojima se zasnivaju, ali i da bi izbegli rizik ukidanja ili preinačavanja drugačijih odluka. U sporovima povodom obrade bankarskih kredita, Vrhovni kasacioni sud nije bio na visini zadatka. Evo kako je, umesto da očuva red, uneo nered u njihovom rešavanju:

Početkom ovog veka Vrhovni sud Srbije (kako se tada zvao) primenjivao je dugogodišnji stav izražen i u rešenju Prev. 295/98 od 19. 01. 2000. godine, u kojem se kaže:

„Osnovan je zahtev za poništaj odredbe o troškovima ugovorenim u procentualnom iznosu, koji se naplaćuje uz kamatu (…..). Nije zakonito da se ugovaraju troškovi u procentu zavisnom od iznosa kredita, koji se obračunavaju uz kamatu. Ugovorna klauzula da kamatna stopa iznosi 15% mesečno plus 3,5% mesečni troškovi podrazumeva da se procenat od 3,5% na visinu kredita dodaje kamati i uz kamatu obračunava, što nije dozvoljeno. Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, kod ugovora o kreditu banka ima pravo na ugovorenu kamatu i povraćaj datog iznosa. Ali, banka nema pravo na naknadu troškova u procentualnom iznosu od iznosa kredita (3,5%), koji naplaćuje mesečno uz kamatu“.

Ovde je reč o ugovornoj kamati, a valja imati u vidu da se ona, ukoliko je veća od dozvoljene, može redukovati, što predviđa član 399. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO). Na to ukazuje i pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 22. 05. 2000. godine, koji glasi:

„Banka ima pravo da na ime negativnog salda (…) obračuna ugovorenu kamatu koju će, ako je neprimereno visoka, sud na zahtev tuženog umeriti prema visini kamatne stope na tržištu novca u spornom periodu za tu vrednost poslova (…). Za slučaj da kamata nije ugovorena, banka ima pravo na zateznu kamatu.“

Ovakva praksa u rešavanju sporova povodom obrade bankarskih kredita bila je dugo vremena ujednačena i stabilna. A onda je iznenada usledio nelogičan obrt: navedene zakonske odredbe ostale su iste, a praksa u rešavanju ovih sporova je bitno promenjena. Početni korak u ovom obrtu dogodio se usvajanjem pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda na sednici održanoj 22. 05. 2018. godine, koji glasi:

„Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava, ako je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.“

Prvi pasus ovog pravnog stava nezakonitu ugovornu klauzulu o troškovima kredita, kako je tretira rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. 295/99 od 19.01. 2000. godine, preobražava u zakonitu ugovornu klauzulu, ako ponuda banke sadrži jasne i nedvosmislene podatke o tim troškovima.

Drugi pasus ovog pravnog stava određuje da troškovi obrade kredita mogu biti iskazani u procentualnom iznosu a da se naplaćuju samo kroz obračun efektivne kamatne stope, što će reći – kao stvarna cena odobrenog kredita. Time se menja stav iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 295/99 od 19. 01. 2000. godine, da se troškovi obrade kredita naplaćuju „uz kamatu“, što će reći odvojeno od ugovorene kamate. Pošto ove troškove treba obračunati kroz obračun efektivne kamatne stope, valja imati u vidu da se onda njihova visina može smanjivati ukoliko je neprimereno visoka, što predviđa član 399. ZOO.

Kako je valjanost klauzule o troškovima obrade bankarskih kredita u prvom iskazu pravnog stava od 22. 05. 2018. godine, bila uslovljena „jasnim i nedvosmislenim podacima“ kojih u ponudama banaka nije bilo, sudovi su nastavili sa praksom usvajanja zahteva korisnika kredita da im se iznosi tih troškova vrate, što banke nije zadovoljavalo. Zato su se založile za dopunu pravnog stava Građanskog odeljenja najvišeg suda u zemlji usvojenog 22. 05. 2018. godine.

Ali, i u najvišem sudu Srbije, bilo je veća koja su i dalje sudila u skladu sa ranijom dugogodišnjom praksom, o čemu svedoči presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 75/2020 od 04. 04. 2020. godine, u kojoj se kaže:

„Kada banka u postupku odobravanja kredita korisniku prezentuje obračun naknade troškova obrade kredita kroz efektivnu kamatnu stopu, tada ugovaranje njihove naplate kroz zadržavanje dela sredstava u trenutku puštanja kredita u tečaj, predstavlja povredu načela savesnosti i poštenja, propisanog u članu 12. Zakona o obligacionim odnosima (…), pa je takva ugovorna obaveza izložena posledicama ništavosti (…), usled čega je banka u obavezi da korisniku kredita vrati ono što je primila bez osnova (…) sve sa pripadajućom zateznom kamatom, u smislu čl. 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima“.

Zalaganje banaka uticalo je da pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22.05.2018 godine, na sednici Odeljenja od 16.09.2021 godine, bude dopunjen trećim pasusom koji glasi:

„Banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu“.

Dopuna pravnog stava oslobađa banke obaveze da dokazuju ne samo vrstu i visinu troškova, nego i samo njihovo postojanje, što omogućava da se pod troškovima nađe čak i obaveza korisnika kredita da banci plati premiju osiguranja od određenog rizika. Na sednici kada je dopuna usvojena, Vrhovni kasacioni sud je usvojio i sledeći pravni stav:

„Pravno je valjana odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, pod uslovom da je ta obaveza jasno predočena korisniku kredita u predugovornoj fazi, iskazivanjem ove vrste troškova kredita i njegovog procentualnog nominalnog iznosa u ponudi. Banka nije dužna da korisnika kredita upozna sa strukturom i načinom obračuna premije osiguranja.“

Zadovoljna ovakvom dopunom, Udruženje banaka je već pozvalo korisnike kredita da povuku tužbe povodom troškova obrade kredita a banke bi se, za uzvrat, odrekle naplate svojih troškova sudskog postupka. Udruženju, kao lobisti, ostalo bi još da izrazi veliku zahvalnost Vrhovnom kasacionom sudu što je stav o troškovima obrade bankarskih kredita promenio uprkos propisima koji su ostali isti.

Treba, međutim, reći da ni lobiranje ni zahvalnost za njegovu uspešnost, nije u skladu sa pravnim i moralnim normama o sudskoj vlasti. Član 142. stav 2. Ustava, određuje da su sudovi samostalni i nezavisni organi, koji sude isključivo po propisima. Član 6. stav 2. Zakona o uređenju sudova zabranjuje svaki uticaj na sud i pritisak na učesnike u postupku. Princip 1.1 Etičkog kodeksa sudija proklamuje da se sudijska funkcija vrši nezavisno, bez ikakvog spoljašnjeg uticaja, ograničenja, nagovaranja, pritisaka, pretnji ili mešanja od strane bilo koga, a princip 1.4 – da sudija brani nezavisnog suda od političkih pritisaka, intervencija i uticaja u svakoj prilici. Ako se sve ovo ima u vidu, ni lobistički zahtevi banaka ni pravni stavovi Vrhovnog kasacionog suda u vezi sa primenom dugogodišnjeg ranijeg stava o troškovima obrade bankarskog kredita ne zaslužuje podršku.

Banke, suočite se same sa sobom u svom Udruženju! Sudije, suočite se sami sa sobom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda! Šta radite, bre?!

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.