Studenti bez problema prepoznaju da Vučić krši Ustav

Evo nedavno je obeležena godišnjica događaja u Savamali. U zemlji niske političke i pravne kulture moguće je potegnuti argument kako su tu srušene nekakve udžerice, a izgrađen stambeni kompleks. Međutim, upravo se na takvim, samo naizgled banalnim, primerima može videti da li u jednoj državi ima ili nema vladavine prava, kaže u razgovoru za Danas Miodrag Jovanović, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Sa njim smo pokušali da dođemo do odgovora na neka od ključnih pitanja koja lebde nad domaćim pravosuđem – zašto sudije aktivno učestvuju u sopstvenom podjarmljivanju, zašto „jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta“ ignoriše Ustav Republike Srbije, ima li izlaza iz začaranog kruga?

Jovanović je odgovarao otvoreno i precizno, odstupajući od slike koja se u poslednje vreme lepi za većinu univerzitetskih profesora. Kada smo ga pitali da li je tačno da od studenata traži da identifikuju načine na koji predsednik Srbije Aleksandar Vučić krši Ustav, odgovorio je istinski iznenađen što ta stvar privlači toliku pažnju.

– Nema tu ničeg spornog. Studenti uče na predmetu „Uvod u pravo“ neke opšte i uvodne pojmove. Između ostalog, uče i o obeležjima pravne države kao što su poštovanje ustavnosti ili podela vlasti. Nema nikakvog razloga da mi bežimo od sopstvenih primera. Nažalost, radi se uglavnom o negativnim primerima, kaže Jovanović.

* Je l’ znaju studenti da prepoznaju to što od njih tražite?

– Znaju bez problema. Pa nije to teško. Čak im i ograničimo vremenski period, pa kažemo da nađu primere kršenja Ustava u poslednjih desetak dana. Od njih tražim da primer do kojeg dođu dovedu u vezu sa određenom odredbom i da daju obrazloženje zašto smatraju da je povređen Ustav. Prosto, koristimo, koliko god je to moguće, različite oblike vežbi u pravničkom rasuđivanju. Nema u tom mom postupku ničega što bi bilo akademski revolucionarno. Činjenica što se to naširoko komentariše kao neki vid hrabrosti zapravo je tužni podsetnik u kakvom se stanju nalazi srpsko društvo.

* Jedno je kada pravnici komentarišu političare, a nešto sasvim drugo kada političari komentarišu pravnike. Najviši državni zvaničnici često na potpuno neprimeren način komentarišu sudske presude. Zbog čega mislite da najveći broj takvih komentara prođe bez reakcije sudstva?

– To je jedan začarani krug. Takva situacija je moguća jer nema odgovarajuće pravne i političke kulture. Nezavisnost sudstva i podela vlasti u osnovi počivaju na političkoj kulturi. Ne može policija nikoga da prinudi da ne komentariše nepravosnažne presude i postupke koji su u toku. To su stvari koje u ozbiljnoj zemlji jedan političar sebi neće dozvoliti zato što će javnost negativno reagovati, što sutra može da ga košta izbora. Da bismo imali takvu političku kulturu neophodno je da nosioci vlasti daju primer. S druge strane, morate da imate pravosuđe koje je spremno da brani vlastiti položaj. Ništa od toga ovde nemamo, baš ništa.

* Zbog čega mislite da se sudije ne oglašavaju? Sudska funkcija je stalna, kako predstavnici izvršne vlasti mogu da im naude?

– Bojim se da to pitanje prevazilazi domen političke kulture i ulazi u domen političke psihologije. Očigledno je zastrašenost jedna sveprisutna i dominanta karakteristika u ovom društvu. LJudi razmišljaju: „Šta mi to treba u životu, da me neko razvlači po tabloidima?“. Upravo je to udarna pesnica ovog režima, tabloidni mediji koji razvlače sve one koji se drznu da se oglase i kažu nešto kritički intonirano protiv ove vlasti.

* Kakvo mišljenje imate o ustavnim amandmanima čije se usvajanje očekuje?

– Dosta je paradigmatično to što je priča o amandmanima, oko kojih je dugo trajala tolika gungula, najednom zaćutala. Stručna udruženja i organizacije civilnog društva su se zdušno trudile da utiču na izgled amandmana, da ih učine što boljim. Međutim, od trenutka kada je započela ustavom predviđena procedura, nosioci vlasti kao da su zastali sa usvajanjem amandmana.

* Zašto mislite da je to tako?

– Stvarno ne znam. Vlasti je od početka bilo mnogo značajnije da dobije odobrenje sa strane, od Venecijanske komisije i zvaničnika EU, nego da sa stručnim udruženjima to razmotri na ozbiljan način. Kada su dobili taj amin, odjednom je sve zamrlo i zaćutalo. Što se tiče sadržine rešenja, tu nesumnjivo postoji nemali broj stvari koje se mogu kritikovati. Međutim, čak ni uzoran ustavni okvir nije po sebi dovoljan da bi institucije funkcionisale. Ne može ustavna norma, kako god da je mi sročimo, da promeni sve. Ona može u nekim osetljivim stvarima da načini promenu, ali tamo gde se očekuje da se dve grane vlasti uzdržavaju od uticaja na sudsku, tu vam ni najbolje ustavne odredbe neće pomoći.

* Ali složićete se da bi odredba po kojoj bi sudije imale većinu u Visokom savetu sudstva, za razliku od aktuelnog rešenja koje predviđa isti broj sudija i članova koje bira parlament, otežale izvršnoj vlasti upliv u rad sudstva.

– Svakako. Međutim, ima dosta sudija koje ni same nisu sigurne da bi bilo dobro rešenje kada bi celokupni mehanizmi imenovanja i napredovanja sudija zavisili od nosilaca sudijske vlasti. Pitanje oko kojeg se uvek vrtimo jeste gde je ta tačka na kojoj bi trebalo da se započne sa razbijanjem tog začaranog kruga.

* Gde je ta tačka po vašem mišljenju?

– Ja bih lično voleo kada bi sudstvo svojim radom i delovanjem izgradilo autoritet u društvu. To se, recimo, postiže tako što bi u slučajevima u kojima postoji interesovanje javnosti, sudije najviših instanci bile spremne da komuniciraju sa javnošću i predstave svoje odluke na način koji bi bio razumljiv. Sudije bi morale da iznesu argumente i javno da stanu iza odluka. Preuzimanje te vrste odgovornosti bi od sudstva napravilo ozbiljnog društvenog aktera. Međutim, pogledajte šta se dogodilo sa Vrhovnim kasacionim sudom i pravnim shvatanjem o kreditima u švajcarskim francima. Svojevremeno, predsednik VKS je izašao u javnost upravo govoreći da neće davati bilo kakav načelan stav o ovom pitanju, već da će sačekati da se to pitanje reši u nekom konkretnom slučaju. I onda se tokom protesta građana pojavi predsednik države i sud par dana kasnije izađe sa pravnim shvatanjem. Pritom niko ispred VKS-a nije našao za shodno da se obrati javnosti i da obrazloži ovu odluku – srpske sudije se plaše javnosti i publiciteta.

* Kako u takvim okolnostima kriviti građane koji sada misle da je Vučić doneo to mišljenje o „švajcarcima“?

– Nikako. To i jeste zaključak koji možete da izvedete, da se ništa od ovoga ne bi desilo da se nije pojavio Vučić tamo gde mu nije bilo mesto.

* Pa zar to nije urušavanje slike o nezavisnosti sudstva od samog vrha profesije?

– Način na koji je sud postupio u ovom konkretnom slučaju teško da može da služi podizanju ugleda i autoriteta sudstva u društvu. Svi prave uzročno-posledičnu vezu između Vučićevog dolaska pred sud i potonjeg pravnog shvatanja. To je ilustracija zašto i nekakav idealan ustavni okvir neće nužno pomoći. Svaka vlast se zadobija, pa i sudstvo, da bi bila vlast, mora da je zadobije. Mora nešto da učini, ne može biti pasivni posmatrač društvenih događaja.

* Nedavno je Pravni fakultet u Beogradu peticijom, koju ste i vi potpisali, podržao građanske proteste i pozvao vlast da se vrati u zakonske i ustavne okvire. Očekujete li da će se to desiti u doglednoj budućnosti?

– Ne. Da je predsednik države hteo da se kreće u ustavnim okvirima, on bi to činio i do sada. To se pogotovo neće desiti sada kada je vlast uzdrmana. NJihova reakcija na proteste nije išla u pravcu spuštanja lopte, vraćanja u ustavne okvire, otvaranje društvene debate, već suprotno. Ono što mi sada imamo je nastavak konfrontacija, dalja polarizacija društva i situacija koja neodoljivo podseća na neku ’98. godinu.

Medijski mrak

* Da li je izvodljivo uraditi išta institucionalnim putem?

– Da je neko građanima Turske postavio to pitanje pre godinu dana šta mislite da bi bio odgovor? U zemlji u kojoj se hapse novinari, profesori, sudije odjednom imate politički lom. I to u režimu koji je, da se ne zavaravamo, znatno represivniji i više autokratski od Vučićevog. Vučić ne koristi ništa od instrumenata represije u nekom ozbiljnom smislu. Prosto zazire od toga. Vučić se ovde oslanja isključivo na medije. To je ono što je njegova glavna poluga, to što imate potpuni medijski mrak, što imate agresivne tabloide i medije sa nacionalom frekvencijom koji razvlače sve političke protivnike i slobodnomisleće ljude. Ako mene pitate, u nekom trenutku, a taj trenutak će svakako doći, kada se bude menjala vlast, prvi zadatak novinarskih udruženja bi morao da bude da se svima onima koji su učestvovali na podržavanju režima na ovakav nečastan način, ovim – bezočnim laganjem, podmetanjem i potpunim poništavanjem svih profesionalnih standarda, – uskrati pravo da se ikada više bave ovom profesijom.

Evropska ambicija

* Hoće li nas Evropa primorati da uspostavimo vladavinu prava? Može li Evropa učiniti tako nešto i imaju li oni uopšte takvu ambiciju?

– Mislim da u ovom trenutku oni nemaju takvu ambiciju. Tužna je činjenica da mi stalno preko nekakvih evropskih standarda jurimo kriterijume koje bi inače normalna država trebalo da zadovolji, a da ne razmišlja o učlanjenju u neku supranacionalnu organizaciju. Ta „šargarepa“ je i dalje tu, ali ako pogledamo stanje stvari, ne možemo da se otmemo utisku da se nalazimo u jednom specifičnom političkom trenutku u kojem proširenje EU nije ozbiljna agenda. Evropskoj uniji je mnogo važnije da u ovom delu Evrope, koji je inače sklon lomovima, obezbedi poredak stabilnosti. A jasno je da se „stabilokratija“ uvek uspostavlja nauštrb nekih drugih vrednosti kao što su prava i slobode, podela vlasti, sloboda medija…

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.