Suverenost građana i referendum

Građani su bili nosioci suvereniteta i po Ustavu iz 1990. godine, koji je usvajanje najvišeg opšteg pravnog akta zemlje članom 133. stav 3. uslovljavao referendumskim izjašnjavanjem „više od polovine ukupnog broja birača“, što je davalo veći značaj njihovoj suverenosti od važećeg Ustava koji u članu 203. stav 3. predviđa da je za promenu Ustava dovoljna i referendumska potvrda „većine izašlih birača“.

Predlog zakona o referendumu i narodnoj inicijativi (dalje: Predlog zakona), koji je nedavno usvojila Vlada, hoće da uspešnost obaveznih referenduma članom 11. stav 1. veže za „većinu izašlih birača“ ne određujući cenzus izlaznosti, tako da bi referendum mogao biti „uspešan“ i kad bi samo jedan izašli birač glasao „za“ ili kad bi se tako izjasnila dva od tri izašla birača.

Prema članu 10. Predloga zakona, obavezni referendum je oblik neposrednog izjašnjavanja građana o pitanjima za koje je to Ustavom, zakonom ili statutom autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave određeno.

Uspešnost tog referenduma ne bi se mogla zasnivati na malim brojevima zbog većine predstavnika građana koja se formira nakon svakog skupštinskog saziva.

Međutim, Ustav u članu 203. stav 8. već sadrži odredbu o cenzusu uspešnosti referenduma potrebnog za njegovo noveliranje, a ona glasi: „Promena Ustava je usvojena ako je za promenu glasala većina izašlih birača“.

Pošto se ova odredba odnosi isključivo na referendum o ustavnoj promeni, nije potrebno da se sa njom usklađuju cenzusi uspešnosti ostalih referenduma, što Predlog zakona pogrešno čini.

Po članu 183. stav 2. Ustava, autonomna pokrajina uređuje pitanja od pokrajinskog značaja – svojim statutom.

Po članu 190. Ustava, jedinica lokalne samouprave uređuje pitanja od lokalnog značaja – svojim statutom. Otuda cenzus uspešnosti tih referenduma trebalo bi da bude određen statutom pokrajine, odnosno lokalne samouprave, a to proizlazi i iz člana 12. stav 1. Ustava.

Pri određivanju cenzusa referendumske uspešnosti valjalo bi voditi računa o značaju pitanja koje bi trebalo da bude predmet izjašnjavanja građana. Najveći cenzus zaslužuju pitanja od najvećeg značaja za život građana, u koje spada i ekološka zaštita životne sredine od raznih zagađivanja zemlje, vode i vazduha, kakav je i litijumski RIO-TINTO projekat.

Niski brojevi cenzusa uspešnosti referenduma, omogućuju manipulativne zloupotrebe.

Manipulacije podstiču i nejasna, odnosno dvosmislena referendumska pitanja.

Predlog zakona sadrži i odredbu o referendumu za deo teritorije Srbije koji čine više jedinica lokalne samouprave, a pošto je takav referendum najavljen i u litijumskom RIO-TINTO projektu, već sada iritira član 49. Predloga zakona po kojem njega raspisuje Narodna skupština Srbije a ne lokalne skupštine na tom delu teritorije. Uznemiruju i odredbe čl. 43. i 44. Predloga zakona, koje predviđaju: 1) da skupština nakon isteka dve godine od održavanja referenduma može doneti akt suprotan izraženoj volji građana i 2) da u slučaju neuspelog referenduma, novi referendum sa istim pitanjem može biti raspisan po isteku godine dana od održavanja prethodnog.

S obzirom na to da je referendumsko odlučivanje u tesnoj vezi sa suverenitetom građana, Predlog zakona trebalo je da pre upućivanja Narodnoj skupštini bude izložen javnoj raspravi. Pošto je ona izostala, ostaje da zaključimo da su građani u stvarnosti već izgubili status nosilaca suvereniteta.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.