Treba li zameniti termin pedofil terminom pedokriminalac?

Razlozi su očigledni: παιδί – pedi na grčkom znači ‘dete’, a φιλια – filia ‘drugarska ljubav’.

Reč filia se, između ostalog, pojavljuje u spisima Aristotela koji je definiše kao uzajamnu drugarsku privrženost, prijateljsku ljubav, bratsku ljubav, ljubav koja mora biti uzvraćena, te prema tome reč filia, kako kaže on, ne može se koristiti za opis odnosa prema stvarima ili životinjama.

Ako je tako, onda je potpuno pogrešan termin uzet da se opiše muškarac koji zloupotrebljava svoju društvenu i seksualnu moć odraslog nad devojčicama i dečacima.

Takav sigurno ne traži uzajamno prijateljstvo. Zato, on nije pedo-fil, već pedo-zločinac.

‘Pedofilia’ se u psihijatrijskom Dijagnostičkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM) naziva pedofilni poremećaj koji se karakteriše ekskluzivnim seksualnim interesom za decu ispod 13 godina.

Dakle, reč je o pojavi koja se smatra poremećajem seksualnog interesa, prevashodno kod muškaraca, koji je počeo da se istražuje tek krajem 1980-ih. Zato je važno podsetiti da se sve ono što se ovih nedelja u štampi naziva ‘pedofilija’ zapravo odnosi na silovanje i druge oblike seksualne zloupotrebe dece. Reč je o teškom zločinu nad detinjstvom, prevashodno detinjstvom devojčica.

Tako se neobičan sklop poremećaja i zločina opisuje terminom ‘pedofilija’, koji u korenu značenja pretpostavlja uzajamno prijateljstvo Za feminističke teoretičarke nije slučajno da je ovako okrutan zločin u muškom društvu nazvan, rekla bih – lepim terminom.

Jer on je više od eufemizma, u njemu se krije neistina. Analizom ovog termina može se uočiti savezništvo između muškaraca koje koristi institucionalizovane termine zgodne za prikrivanje okrutnog zločina jednog od ‘svojih’.

Da pogledamo o čemu se tu još radi?

Postavlja se pitanje kako poverovati da je to poremećaj koji se u nekim psihijatrijskim udžbenicima definiše kao oblik psihopatologije koju osobe kod sebe otkriju, ali ne biraju. Kako je moguće da su onda te osobe mahom muškarci?

U celom svetu, već stolećima.

Ne postoji ni gen ni biološki poremećaj koji navodi na ovaj okrutni zločin, te ga mi, feminističke istraživačice i teoretičarke, ne možemo analizirati odvojeno od konteksta muškog nasilja koji u svojoj osnovi ima društvenu privilegiju datu muškom rodu da siluje žene, devojčice, i sve ostale.

Istraživanja pokazuju da muškarci koji zločinački zloupotrebljavaju žene i devojčice ‘veruju da su superiorniji od žena’, odnosno da su žene ‘inferiorna bića’.

Ovo nije tako neobično, s obzirom na to da je IPSOS, svetsko istraživanje iz 2017. godine, pokazalo da u Srbiji 33 posto muškaraca veruje da su žene inferiornije od njih.

Svi mentalni poremećaji i zločini imaju rod.

Drugim rečima, mogu se razumeti samo u kontekstu društvene strukture koja se zasniva na muškim privilegijama i društvenoj ugnjetenosti žena.

Muško savezništvo prema silovateljima je poznati svetski fenomen, te je feministička filozofkinja iz Londona, Kejt Man, u svojoj knjizi Logika mizoginije objavila novi termin na engleskom jeziku: himpatija – u prevodu simpatija-prema-njemu, kojim definiše posebnu simpatiju prema muškarcima silovateljima.

Himpatija se očituje i u činjenici da je u celom svetu broj pedokriminalaca ogroman, a da minimalan broj ikada bude kažnjen. Sve ih je više, jer je seksualna zloupotreba dece u pornografske svrhe dostupna na jedan klik.

A već iz istraživanja znamo da je korišćenje i širenje pornografije dece pouzdani indikator zločina prema deci. Isto tako, deo opšteg znanja je činjenica da će pedokriminalac čim izađe iz zatvora ponoviti zločin.

Međutim, ono što se malo zna je da su jedine proverene uspešne tehnike protiv zločinačkog ponašanja pedokriminalaca hemijske i hirurške kastracije.

Ni kazna zatvora, ni psihoterapija, ni mere zaštite ne utiču na promenu njihovog ponašanja.

Uživanje u muškoj privilegiji da planira i sprovodi seksualnu destrukciju nevinog plena je potrebno ukinuti u svojoj kolonijalnoj osnovi i makar fizički onemogućiti zločin.

Međutim, i pored toga što su milioni života devojčica i dečaka u svetu psihološki razoreni zločinačkim ponašanjem ovih muškaraca, jedine uspešne kazne i preventivne prakse nisu zaživele, sem u suviše retkim slučajevima da bi se pominjalo.

To znači da se i sama pojava pedokriminaliteta, njena raširenost i nekažnjivost sastoji u integralnom saučesništvu svih institucija društva i zakonodavstava država, koji zajedno žrtvuju našu decu, i radije biraju da razruše živote devojčica i dečaka nego da ove muškarce liše njihovog zločinačkog seksualnog interesa.

Nije potrebna smrtna kazna, potrebno je hemijskom kastracijom ugasiti mušku imperijalnu seksualnu potrebu u osnovi. Ako hoćemo da nam deca budu živa i zdrava.

* Autorka je aktivistkinja za ljudska prava

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.