Umesto da smiri tenzije, Ustavni sud odabrao najgoru poziciju

Da se upustio u postupak i sproveo one radnje koje se podrazumevaju – dostavljanje inicijativa na odgovor donosiocima osporenog akta i održavanje javne rasprave na kojoj bi se nastavilo sa pribavljanjem dokaza – imali bismo jasniju sliku o pravnim i činjeničnim okolnostima koje su uslovile donošenje osporene odluke, a samim time i odgovor na pitanje da li je zavođenje vanrednog stanja bilo ustavno, kaže za Danas Tanasije Marinković, profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu komentarišući odluku Ustavnog suda da odbaci inicijative za ocenu ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja.

Marinković napominje da, umesto da smiri strasti u društvu i odreši taj čvor uverljivom, meritornom odlukom u jednom ili u drugom smeru, Ustavni sud se opredelio za najgoru moguću poziciju.

– Svojim nedorečenim rešenjem ostavio je javnost u trajnoj dilemi. Oni koji su verovali da je proglašenje vanrednog stanja neustavno, sada imaju još više razloga za takav stav; oni koji su smatrali da je ustavno, počeli su da sumnjaju u to.

* Kako ste razumeli odluku suda da jednim rešenjem odluči o više podnetih inicijativa, a da nijednom ne naznači ko ih je podneo i na koje argumente se pozivaju?

– Združivanje više inicijativa koje se odnose na isto pravno pitanje i potom rešavanje o svima njima jedinstvenim aktom, nije sporno. Međutim, nenavođenje imena inicijatora odraz je nepoštovanja prema njima, što je čin koji ne priliči ozbiljnom sudu.

Na treće potpitanje, naime, da li je trebalo navesti argumente na koje su se inicijatori pozivali, postoje dva moguća odgovora. Kada su inicijative zaista neprihvatljive, jer ne potkrepljuju tvrdnje da ima osnova za pokretanje postupka, razumljivo je da se od Ustavnog suda ne može očekivati da navodi sve argumente i da se izjašnjava o njima. Međutim, ovo rešenje je zapravo prikrivena odluka o ustavnosti proglašenja vanrednog stanja. Tako dugačko obrazloženje kojim je Sud pokušao da nas uveri u opravdanost proglašenja vanrednog stanja i sva razmatranja u koja se upustio svedoče o tome da su potkrepljene tvrdnje da ima osnova za pokretanje postupka i da je on u tom predmetu, ipak, bio nadležan. U tom smislu, bio je dužan da navede argumente inicijatora i da se izjasni o njima.

Napomenimo da takav postupak Suda nije nikakva novina. Sud se, nažalost, samo držao svoje stare i loše prakse na koju je ukazao sudija i profesor Milan Škulić, sada zamenik predsednice Suda, u izdvojenom mišljenju u jednom drugom sporu (IUz-62/2018). On je istakao da pokretanje postupka ocene ustavnosti ne znači prejudiciranje neustavnosti; da je kompletan i meritoran postupak uvek poželjan u uređenoj pravnoj državi, te da pokretanje takvog postupka, onda kada postoje relevantni argumenti, može doprineti ukupno boljem kvalitetu pravnog sistema. Međutim, ovaj glas u sopstvenim redovima, Sud očigledno nije čuo.

* U rešenju, sud je našao da su bile ispunjene pretpostavke za proglašenje vanrednog stanja, tvrdeći da pravni kapacitet vanredne situacije ne garantuje istu delotvornost nadležnih službi. Slažete li se sa tom argumentacijom?

– Saglasan sam sa tim stavom, ali nikako i sa obrazloženjem koje je pruženo; a s obzirom da je obrazloženje nedorečeno, pitanje je šta je zaista stav ustavnih sudija. Krenimo redom. Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, pogotovo njegov član 6 stav 1, pruža nosiocima izvršne vlasti široku lepezu mera u borbi protiv zaraznih bolesti; toliko bezobalno široku da se opravdano postavlja pitanje da li ta odredba zadovoljava test predvidivosti i samim time da li je ustavna. Ipak, iz slova i duha Ustava jasno proizlazi da te mere ne uključuju i mogućnost odstupanja od Ustavom zajemčenih ljudskih prava, odnosno da do tog odstupanja može doći samo ukoliko javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana, što prethodno nalaže zavođenja vanrednog stanja.

Zašto je obrazloženje Ustavnog suda nedorečeno? Zato što je bio dužan da pristupi makar površnoj analizi mera koje pruža Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a potom i Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, i da te normativne mogućnosti uporedi sa konkretnim merama koje su preduzete u borbi protiv virusa korone, pre nego što izvede zaključak da „pravni kapacitet vanredne situacije ne garantuje istu delotvornost nadležnih službi“. Jer da jeste pristupio toj analizi došao bi do manje kategoričnog zaključka, naime, da su sve mere, osim jedne, mogle da se preduzmu bez proglašenja vanrednog stanja, dakle u pravnom režimu vanredne situacije. Ta jedna mera koja menja sve jeste odlaganje izbora. Periodično održavanje parlamentarnih izbora je toliko detaljno uređeno Ustavom (čl. 101 i 102) da je moralo da dođe do zavođenja vanrednog stanja da bi izbori – jedno od ljudskih prava – bili odloženi za period kada je njihovo održavane epidemiološki bezbedno. Međutim, Ustavni sud nijednom rečju ne pominje izbore (sic!), taj posebni pravni razlog koji je u datim epidemiološkim uslovima opravdao uvođenje vanrednog stanja. Time je on dopustio da se nekom narednom prilikom zloupotrebi zavođenje vanrednog stanja s lakonskim odgovorom da pravni režim vanredne situacije ne garantuje istu delotvornost nadležnih službi.

* Pozivajući se na činjenicu da Ustav ne propisuje na osnovu kojih kriterijuma se donosi odluka da Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, sud je došao do zaključka da je vanredno stanje proglašeno na način predviđen Ustavom. Mislite li da je u ovom delu Ustav ispravno tumačen?

– U tom delu dolaze do izražaja najveće slabosti Rešenja. Ono je netačno i protivrečno, i to do te mere da se pitamo da li je reč o konačnom ili radnom aktu. Naime, ustavne sudije prvo kažu da se u postupku ocene ustavnosti ne sudi na osnovu činjenica. To nije u potpunosti tačno ni kada je reč o materijalnoj kontroli ustavnosti (recimo, prilikom utvrđivanja postojanja posredne diskriminacije), a još manje stoji u pogledu formalne kontrole (recimo, da li je odgovarajući organ odlučivao u odgovarajućem sastavu i postupku). Ispitivanje ustavnosti odluke o proglašenju vanrednog stanja je jedna vrsta formalne kontrole: da li su ispunjeni Ustavom propisani uslovi – pravni i činjenični – da se iz pravnog režima redovnog stanja pređe u pravni režim vanrednog stanja. Dakle, Ustavni sud mora sprovesti postupak u kojem će se upoznati sa relevantnim činjenicama. Paradoksalno, on se upušta u činjenice, ali bez sprovedenog postupka, tako što ih sâm skuplja (sic!). Na više od jedne trećine stranice, on izlaže epidemiološku situaciju u zemlji i svetu. Kako je Sud došao do tih podataka i kako zna da su istiniti, da nisu fake news? Jesu li to sudije i saradnici guglovali informacije ili su samo slušali konferencije za novinare? Jesu li konferencije za novinare postale izvor odlučivanja i za Ustavni sud? U svakom slučaju, na osnovu, tih „svojih“ činjenica, ustavne sudije zaključuju da proglašenje vanrednog stanja nije bilo neosnovano (deo III). Međutim, na poziv da se izjasne da li je bilo opravdano zaobilaženje Narodne skupštine u postupku njegovog proglašenja, sudije se vraćaju svom prethodnom stavu da nemaju mogućnost da se upuštaju u činjenice (deo IV).

Tako je Ustavni sud bez sprovedenog postupka sâm tragao za činjenicama do kojih koje je želeo da dođe, iako je prethodno zauzeo stav da ne sudi na osnovu činjenica, zatim utvrdio ustavnim proglašenje vanrednog stanja, da bi posle svega zaključio da je povodom datih inicijativa nenadležan (deo V).

Neizvesno buđenje iz kome

*Pored inicijativa koje se tiču Odluke o proglašenju vanrednog stanja, Ustavnom sudu je podnet i određen broj drugih inicijativa koje su se fokusirale na uredbe koje su donete tokom vanrednog stanja. Da li rešenje suda po ovoj inicijativi može da ima uticaj na odluke po tim drugim inicijativama?

– Kao što vidimo, Ustavni sud, koji je sve vreme vanrednog stanja bio u komi, još uvek je u njoj. Hoće li iz nje izaći, ne zna se. U meni postoji nada, utoliko pre što ovo rešenje nema uticaj na njegovo odlučivanje po inicijativama za ocenu ustavnosti mera donetih u vanrednom stanju.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.