Vanredno stanje u Ustavnom sudu

Elem, postavljena pitanja ustavnosti kako samog proglašenja vanrednog stanja, tako i mera koje su tokom njega preduzimali državni organi – čekaju krunske stručne, meritorne i definitivne pravne odgovore.

Pritom, setimo se da je svojevremeno Ustavni sud odbio da uopšte i ispituje ustavnost Briselskih sporazuma – lakonski ih, bez ozbiljnog pravničkog obrazloženja – krajnje neopravdano kvalifikujući tobože političkim aktima, tj. činovima lišenim pravne supstance: navodno apsolutno slobodnim, van svake pravne proverljivosti, naročito ustavno-sudske kontrole.

Takav stav je u daleko preovlađujućem delu respektabilne pravne doktrine – kao i od svoje sudija samog Ustavnog suda – tada bio razložno okarakterisan kao potpuno pogrešan.

Kao kretanje silaznom linijom najmanjeg otpora, budući da su odnosni sporazumi, iskonstruisano uvedeni u pravni poredak Srbije, i te kako proizvodili – i proizvode i dalje! – znatna pravna dejstva i krupne pravne posledice „na terenu“.

Što se tiče proglašenog vanrednog stanja u Srbiji tekućeg proleća, primena uveliko prevaziđene postavke o političkom aktu – kao aktu najviših organa kojima je tom prilikom kobajagi „samo nebo granica“ – može neupućenima, odnosno nekom naoko lukavom političkom štreberu da se pričini kao izlaz, u stvari kao nekakvo „oslobođenje“ Ustavnog suda od sopstvenog posla a time i bilo kakve odgovornosti.

Ali, takav hipotetički stav Suda bio bi i definitivno stavljanje ključa u ostatke njegove pravne brave. Sudska predaja – kraj. Odmakli sumrak preostalih elemenata pravne države, dodatno zatamnjenje ustavno proklamovane vladavine prava i institucija u Srbiji.

Tako bismo, umesto aktuelne faktički jednoglave, a neustavno formalno dvoglave egzekutive – Vlade i predsednika Republike (koji po Ustavu nije nosilac izvršne vlasti, već treba da obezbedi politički integritet države „izražavajući“ njeno jedinstvo – član 111 Ustava) – dobili, s ne daj bože njima pridodatim Ustavnim sudom, troglavu političko-operativnu aždaju.

Koja neprestano proždire pravo, hraneći se pravdom i pravnom sigurnošću u nestajanju. No, to je nadam se samo daleki košmarni san!?

Stoga, verujem da će jezgro Ustavnog suda naći snage i znanja da u ovom delikatnom periodu ipak, pa makar i ponešto zakasnelo, zaštiti Ustav, prava i slobode građana – i sopstveno dostojanstvo i identitet.

Da se lati svoje ustavne nadležnosti. Da se upusti u kompletnu ocenu ustavnosti osporenih akata i mera u konkretnom slučaju.

Od početka do kraja. No, s druge strane, praktično je teško očekivati da Sud odluči da je proglašenje vanrednog stanja bilo neustavno, iako i za tako nešto ima nezanemarljivih argumenata (koje ovaj potpisnik, na kraju krajeva, ne smatra preovlađujućim!). Jer, teren političke celishodnosti u Srbiji – ne samo današnjoj – skoro da je nemoguće sasvim izbeći u ovako osetljivoj stvari.

Stoga očekujem da će Sud ipak verifikovati početne poteze predsedničkog trija, a i kasniju – sva je prilika odocnelu – skupštinsku potvrdu neskupštinski proglašenog vanrednog stanja.

A da će za pojedine izuzetne uredbodavne restrikcije – suđenje preko skajpa, naprasno pritvaranje pojedinih lica, kao i dvostruko kažnjavanje za isti delikt, u prvom redu – utvrditi da su bile neustavne. Najzad, nalazim i da je obim ograničenja slobode kretanja u određenom vremenskom isečku vanrednog stanja, posebno u pogledu lica starosti 65+ – bio preteran, nesrazmeran postavljenom cilju: da kao takav nije bio doista neophodan, ni odgovarajuće argumentovan.

Isto vredi i za nelegitimna odstupanja od određenih medijskih sloboda. Međutim, nisam baš ubeđen da će Ustavni sud odlučiti/utvrditi da su i ti i takvi ataci bili u neskladu kako sa Ustavom Srbije, tako i sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. A bili su, nesumnjivo.

Autor je redovni profesor Ustavnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu