Vladimir Vučinić: Da sam popustio ne bih mogao da se pogledam u ogledalo

Rukovodeći Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu, Vučinić je sudio u najvećim krivičnim postupcima u zemlji. U tom trenutku, predsedavao je većem u predmetu u kojem je okrivljeni bio Miroslav Mišković, vlasnik kompanije Delta čije je hapšenje prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića učinilo najpopularnijim političarem u zemlji.

Sve to promenilo se preko noći. Nakon pažljive analize u kojoj je razmatrao svaki pravni argument, doneo je odluku da Miškoviću vrati pasoš kako bi mogao da ode na poslovni put. Greška koju je napravio je što nije uračunao političke argumente. Predsednik Višeg suda u Beogradu je zatražio da promeni odluku. Nije želeo. Onda je usledio, danas dobro poznat niz događaja – medijski linč, disciplinski progon i sistemsko urušavanje uslova rada. Na kraju, Vučinić je napustio sud i otišao u advokaturu.

Svoja iskustva o dve godine tokom kojih mu je iznova stavljano do znanja da za njega više nema mesta u sudstvu, ali i o dve decenije koje su im prethodile, Vučinić je objavio u knjizi koju je nazvao „Pod pritiskom“, a koju je nedavno objavila Laguna. Kako navodi u razgovoru za Danas, knjiga delimično predstavlja odgovor na brojne neistine o načinu i razlozima zbog kojih je napustio sud, a koje su ga pogađale lično i profesionalno.

– S druge strane, želeo sam ovom knjigom da ohrabrim sve sudije, ali ne samo sudije, koji će se možda susresti sa sličnim pritiscima. Želim da ih ohrabrim da ostanu svoji. Takođe, želim i da obeshrabrim predsednike sudova koji bi možda hteli da izvrše pritisak na nekog sudiju. Želim da se zamisle, da li će sutra oni završiti u nekoj knjizi, kaže Vučinić.

* Znajući danas cenu koju ste platili zbog odbijanja da promenite svoju odluku, da li biste postupili isto?

– Da. Bez razmišljanja. Svako ko ima pravi odnos prema poslu koji obavlja, ima neku svoju crvenu liniju, zonu u koju ne želi nikoga da pusti. Kada neko pokuša da vas primora da pređete tu liniju, važno je da ostanete dosledni sebi. Da sam ja tada popustio i opozvao svoju odluku, više ne bih bio sudija. Ne znam kako bih se pogledao u ogledalo. Tada bi predsednik suda mogao sutra sa punim pravom da mi traži i kako da presudim. A tu ne puštam nikoga. Ja danas mirno spavam, a da sam to uradio ne bih mirno spavao. Što ne znači da mi nije žao zbog toga kako se sve završilo.

* Kako je su izgledale te dve godine od trenutka kada ste vratili pasoš Miškoviću, do donošenja odluke da napustite sudstvo?

– Bio je to težak period. Onemogućeno mi je da se bavim svojim poslom. Iseljen sam iz kabineta dok sam bio na godišnjem odmoru. Saradnica sa kojom sam godinama radio mi je rekla da joj je zabranjeno da radi za mene. Dok su druge sudije dobijale i po pet, šest meseci da rade na presudi, ja sam bio prinuđen da dve presude uradim u roku od mesec i po dana. Najzad sam i sklonjen iz Posebnog odeljenja Višeg suda i vraćen u Palatu pravde. Ipak, moguće je da bih sve to podneo i ostao u sudu, da nije bilo i disciplinskog progona. Predsednik suda je protiv mene podneo disciplinsku prijavu zbog toga što sam odgovarao na medijske napade, tražeći moje razrešenje. I iako je disciplinski sud odbio zahtev za pokretanje postupka, bilo mi je jasno da predsednik suda ne želi da budem tu.

* Spomenuli ste da svoju crvenu liniju niste želeli da pređete. Koliko često se, prema vašem mišljenju, ona prelazi u pravosuđu?

– Nažalost, mislim da se jako mnogo prelazi. Nemam opipljive dokaze, ali posredno može da se dođe do takvog zaključka. Društvo sudija Srbije je pre nekoliko godina radilo istraživanje stavova sudija, gde je jako veliki procenat njih rekao da trpi određeni vid pritiska, bilo od predsednika sudova ili nekog drugog. Međutim, nema nikakvih indicija da neko od tih sudija snosi posledice odluke da se odupre tom pritisku. Prosto, nema logike. Ako već postoji pritisak, a niko ne snosi posledice zbog odupiranja pritiscima, razumno mi deluje da se u velikom broju slučajeva postupa u skladu sa željama onih koji vrše pritisak. Uloga predsednika sudova je kod zaštite od pritiska jako značajna. On kreira klimu u sudu, i važno je da on sudijama kaže da slobodno mogu da rade svoj posao i da prijave svaki pritisak. Pa da vidimo kako bi onda neko vršio pritisak. Stvari bi mnogo drugačije izgledale kada bi predsednik suda na poziv nekog iz izvršne vlasti da se vide, odgovorio da će o tom razgovoru da sačini službenu belešku. Kada se prvi tako opeče, više nikome neće pasti na pamet da zove nekog sudiju.

* Kad smo kod predsednika suda, kako tumačite medijsku hajku kojoj je bio izložen Aleksandar Stepanović?

– Teško mi je da to komentarišem, zato što mi nije poznata pozadina cele priče. Žao mi je zbog toga, u prvom redu zbog pravosuđa, jer ovde nije u pitanju Aleksandar Stepanović, već neko ko je na funkciji predsednika Višeg suda u Beogradu. On je, koliko sam mogao da primetim, pokušao da traži određenu zaštitu u objektivnim medijima, ali mi je teško da komentarišem kada ne znam detalje. Ne znam šta je podloga napada, mada primećujem da se stvar poprilično umirila. Kao da je neko stavio ovu aferu u fioku, čekajući neki bolji trenutak. Kod nas sve te afere ustalasaju javnost, ali malo toga se razmrsi tako da možemo da vidimo šta se zaista desilo. To ne bi smelo tako da bude.

* Trenutno je najviše pažnje javnosti usmereno ka postupku Jovanjica. Kako vam kao pravniku i bivšem sudiji zvuče sve izjave predstavnika vlasti vezane za ovaj postupak?

– Meni se takve izjave i takav način komentarisanja postupaka nimalo ne dopada. U inostranstvu se većina medija fokusira na izveštavanje o toku krivičnog postupka, dok kod nas kao da se utrkuju ko će da pogodi ishod nekog postupka. Tu političari nimalo ne pomažu. Kod svakog većeg postupka vlast i opozicija se podele tako što jedni tvrde da je okrivljeni kriv i da mora da ide u zatvor, a drugi da je nevino optužen i da mu je namešten ceo slučaj. A sudija mora da odluči na jedan ili na drugi način, ne može na treći. Tako da šta god da uradi, u javnosti će biti predstavljeno da je to učinio po nečijem nalogu. I kako onda građani da imaju poverenja u sud. Takve stvari su ubitačne po ugled sudstva.

* Još jedan veliki sudski postupak čiji početak se očekuje je suđenje grupi Veljka Belivuka. Smatrate li da je objavljivanje dela dokaznog materijala imalo uticaja na tok istrage?

– Takvo postupanje je kontaminiralo dokaze. Podaci iz istraga su sa razlogom tajni i po mom mišljenju treba pokrenuti krivični postupak za odavanje službene tajne protiv onih koji su izneli te podatke u javnosti. Ako se ne varam, kvalifikovan oblik ovog dela koji se tiče posebno osetljivih podataka vuče sa sobom kaznu od jedne do osam godina zatvora. Kada sam ja počinjao da se bavim pravom, podaci iz istrage su bili pod velom tajne. Bilo je niza drugih problema u pravosuđu, ali se barem dokazi nisu iznosili javno kao danas.

Od Kristijanovog bekstva do Šarića

Osim detaljnog opisa događaja koji su doveli do toga da napusti sudstvo, Vladimir Vučinić u knjizi „Pod pritiskom“ opisuje i specifične slučajeve iz karijere duge dve decenije. Vučinić je kao pripravnik počeo da radi u sudu 1992. godine, gde je svedočio begu Kristijana Golubovića iz sudnice. Narednih godina, međutim, učestvovao je, što kao istražni, što kao sudeći sudija, u nekim od najznačajnijih postupaka u zemlji. Ispitivao je vrh pravosuđa oko izborne krađe iz 1996. godine, kao i vrh države oko afere Telekom. Takođe, na njegovom stolu završila je afera Bodrum. Kada je prešao u Specijalni sud odlučivao je u predmetima „drumska mafija“, ubistvo Ive Pukanića, sudio je grupi Darka Šarića, pobuna JSO… „Pripremajući se za sve te slučajeve, pravio sam beleške koje sam sačuvao. Želeo sam da prikažem ove sudske postupke iz ugla sudije, što mislim da još niko u toj formi nije uradio. Mislim da će javnosti biti zanimljivo da vide da sudije nisu samo mašine koje primenjuju zakon“, navodi Vučinić.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.