Za dve decenije u porodičnom nasilju stradalo preko 300 žena

Poslednja analiza medijskog sadržaja „Standardno loše u nestandardno doba“, koju je sprovela agencija UN Women u saradnji sa organizacijom BeFem, zahvata izveštavanje o nasilju prema ženama tokom vanrednog stanja uvedenog zbog širenja epidemije. Analiza se bavi načinom na koji su mediji u tom periodu predstavljali svoj sadržaj na društvenim mrežama, ali i reakcijama korisnika društvenih mreža na te sadržaje.

Prema ovom istraživanju, čak tri četvrtine postova otkriva identitet žrtve, bilo inicijalima, poluinicijalima ili fotografijama mesta gde stanuje, čime doprinosi sekundarnoj viktimizaciji žrtve i njene porodice.

Trećina analiziranih objava pokazuje nizak nivo profesionalnih standarda time što ne pominje izvor ili se poziva na anonimne izvore. Novinari/ke tabloidnih medija najčešće za relevantne sagovornike uzimaju susede ili rođake žrtve, a retko stručne osobe ili čelnike nadležnih institucija. Naspram tabloida, koji su orijentisani ka individualnim slučajevima nasilja, list Danas, Vreme i sajt BBC na srpskom pristupaju nasilju i femicidu kao fenomenu, obavljajući tako, kako se navodi u analizi, ne samo informativnu ulogu već i edukativnu.

Podaci koje su sakupile ženske organizacije pokazuju da je tokom protekle dve decenije u porodičnom nasilju stradalo preko 300 žena, a više od 400 dece je ostalo bez majke. U prvih šest meseci 2020. zabeleženo je 14 femicida i 11 napada na žene, što uključuje pokušaj ubistva i nanošenje teških povreda. Takođe, Ministarstvo unutrašnjih poslova beleži 28.000 slučajeva nasilja u porodici u 2019. godini, ali i manji broj krivičnih prijava.

Porazna statistika tako redovno podseća na rasprostranjenost nasilja kao „tihe epidemije“, kako ga naziva Snježana Milivojević, profesorka sa FPN-a, i ukazuje na ozbiljnost ovog društvenog problema koji zaslužuje poseban prostor u medijima.

S obzirom na značajnu ulogu medija u informisanju javnosti o specifičnostima nasilja prema ženama ali i u njegovoj prevenciji, od velike važnosti je način na koji se o ovoj temi izveštava, posebno tokom vanrednog stanja, kada je žrtvama nasilja bio znatno otežan pristup informacijama i zaštiti.

Kako primećuje Smiljana Milinkov, ekspertkinja za medije, tema nasilja se na početku uvođenja zabrane kretanja svodila na „paradoksalnu situaciju“, s jedne strane su nadležni negirali porast nasilja dok su se s druge objavljivali slučajevi nasilja i ubistava na stranicama crne hronike.

Iako ozbiljnost teme zahteva odgovorno i profesionalno izveštavanje, nasilje prema ženama i femicid se u tabloidima svode na senzaciju u okviru rubrika „Crna hronika“, „Kriminal“ pa čak i „Zabava“. Senzacionalističko izveštavanje se ogleda u opsežnoj upotrebi prideva, interpunkcija, velikih slova, bombastičnih naslova, rodnih stereotipa, kao i u odabiru fotografija. Užasno, šokantno, nečuveno, bile su najčešće korištene reči za opisivanje situacije nasilja.

Studija se posebno osvrće na to kako korisnici/e društvenih mreža reaguju na medijske objave o nasilju, uz napomenu da su oni ne samo konzumeri već i kreatori sadržaja kroz koji ostvaruju uticaj na javno mnjenje. Analiza je obuhvatila 2.186 reakcija u vidu šerovanja, lajkovanja, emotikona i komentara na Fejsbuku i Tviteru.

Pokazuje se da anonimno komentarisanje predstavlja „poligon za proizvodnju govora mržnje“, koji ostvaruje svoj uticaj na stavove i vrednosne poruke, što je posebno važno u slučaju tekstova o nasilju prema ženama.

„Govor mržnje, uznemiravanje, osporavanje odgovornosti i krivice nasilnika i vređanje žrtava, žrtve nasilja može iznova viktimizovati, zaplašiti i obeshrabriti ih da o nasilju progovore ili da nasilje prijave.“

Kada se izražava briga za žene žrtve partnerskog nasilja i njihovu decu, ovi komentari pokazuju i visok stepen stereotipnog i ponižavajućeg pogleda na žene (na primer, žrtve koje su majke osuđuju se i kada napuste i kada ne napuste nasilnike), etničke manjine (verovanje da su pripadnici/ce određenih manjina, na primer Romi, skloniji nasilničkom ponašanju), hraniteljske porodice (verovanje da je nasilje prema deci češće u hraniteljskim porodicama). Analiza pokazuje i da se prilikom izveštavanja ili komentarisanja femicida izražava veće žaljenje, briga ili ljutnja ako je ubijena žena imala dete ili decu.

„Ovo, nažalost, još jednom potvrđuje sveprisutni pogled na ženu kao „onu koja treba/mora da rađa i podiže natalitet“, a ne kao na individuu koja je morala biti zaštićena od nasilja i nasilnika i čiji je gubitak, sam po sebi (bez obzira na to da li je imala ili nije imala decu), gubitak za društvo.“

Ova studija podseća medije da imaju pravo da postave uslove za komentarisanje i da moderiraju komentare na svojim postovima kad sadrže govor mržnje ili ih uklone sa porukom koja objašnjava zašto su uklonjeni.

Pohvale za izveštavanje Danasa 

U analizi se ističe da način izveštavanja dnevnog lista Danas o nasilju prema ženama i devojčicama u najvećoj meri odstupa od uobičajene, senzacionalističke prakse. Iz njihovih Tviter objava vidi se da je ovaj list u nekoliko navrata pokrivao temu nasilja prema ženama i devojčicama izveštavajući o problemima poput ekonomskog nasilja (54), ili o obeležavanju trideset godina od osnivanja prve SOS linije za žene žrtve nasilja koja je počela da funkcioniše u Srbiji (55).

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.