Vladimir Arsenijević: Veliki broj mladih u Srbiji služi kao „topovsko meso“ najekstremnije ideološke matrice

Krokodil je ustaška agencija, Smrt izdajnicima, Krokodil je nacistička agencija samo su neke od poruka koje su nedavno ispisane u prostorijama Književnog društva „Krokodil“ u Beogradu.

Desilo se to nedugo nakon što se Vladimir Arsenijević, nagrađivani i međunarodno priznati pisac i kreativni direktor „Krokodila“, sa kolegama iz udruženja vratio iz Bliznjukija, malog grada na istoku ratom zahvaćene Ukrajine, gde je nosio Humanitarna pomoć.

Ovo udruženje nije prvi put da je na meti vandala zbog svog aktivizma. Arsenijević kaže da nisu iznenađeni, a da je motiv napadača potpuno jasan.

„Kada pogledate lica tih mladih ljudi, koji imaju najviše 16-17 godina, jasno vam je u kakvom je tužnom stanju srpsko društvo, gde je veliki broj mladih potpao pod najekstremnije ideološke matrice i služe kao ‘topovsko meso’. Oni su zapravo izvršioci određenih naređenja, a linija komandovanja je sasvim jasna, ako mogu tako da kažem, koja seže od uličnih premetačina, fudbalskih huligana, zapuštene omladine sa naših ulica… pa sve do šefova država, praktično “, kaže Arsenijević.

„Ništa od ovoga nas baš i ne čudi i to bi se reklo: ista meta, ista udaljenost“, dodaje on.

Vandalskom napadu na Udruženje „Krokodil“ prethodile su višenedeljne pretnje na društvenim mrežama. Imate li ikakvih naznaka ko stoji iza napada i da li su napadači u međuvremenu otkriveni i sankcionisani?

– Reč je o dva odvojena napada koja su se dogodila dva dana zaredom. Na kamerama se vidi da prvog dana jedan momak „švrlja“ preteće i uvredljive poruke po zidu u neposrednoj blizini centra Krokodil, a drugog dana pojavila su se trojica momaka koji su divljali, gađali kamenicama. nadzorne kamere, pokušali da razbiju ogradu i skinu ukrajinsku zastavu koju smo okačili na terasu povodom godišnjice ruske agresije na Ukrajinu. Dakle, motiv je potpuno jasan.

Kako se nosite sa ovim situacijama i šta nam ovi događaji govore o društvu u kojem živimo?

– Mislim da su ljudi koji su na krajnjoj desnoj strani političkog spektra u našoj zemlji veoma ohrabreni i osnaženi i da se normalizovao takav način ponašanja prema onima sa kojima se politički ne slažu iz ovih ili onih razloga.

Tako je postalo uobičajeno trpeti u najmanju ruku brutalne uvrede na društvenim mrežama, a to ostaje nekažnjeno čak i kada su pretnje samo tanko prikrivene i idu nešto poput Ne budi iznenađen ako te neko zakolje u mračnoj uličici. Dakle, tretira se kao neka vrsta upozorenja, što znači da bi samo najdirektnija pretnja mogla biti pravno sankcionisana.

S druge strane, moram da kažem da naši kontakti sa nadležnim službama u policiji, konkretno sa Sektorom za visokotehnološki kriminal, Sektorom za borbu protiv terorizma i Kriminalističkom policijom, nisu toliko beznadežni. Takođe, redovno sarađujemo na javnom redu i miru, obezbeđuju događaje u našem centru i razne skupove.

Ovi ljudi su nas veoma pažljivo slušali, dobili su sve dokaze o pretnjama, ali ne mogu da kažem da je to rezultiralo otkrivanjem počinilaca ili sankcijama, tako da zaista ne znam dokle ide njihova profesionalna volja. i gde nastaje neka vrsta misteriozne mrtve tačke i zašto .

Napadu su prethodile prekršajne ​​prijave koje su podnete protiv aktivista „Krokodila” jer ste očistili dečji park u centru Beograda i prefarbali grafit „Kad se vojska vrati na Kosovo”.

– Prekršajne ​​prijave Komunalne milicije – u kojima se doslovno kaže da smo nanošenjem bele boje na beli zid oštetili spoljašnji izgled zgrade – pokazuju ceo paradoks u kome se srpsko društvo danas nalazi. To je fenomenalna formulacija, baš smo se smejali kada smo je dobili. Naravno, konsultovali smo se sa advokatima i sada čekamo da vidimo kako će se sve to odvijati.

Pokazalo se i da postoji neka vrsta raskola ili u najmanju ruku nedostatak komunikacije između dežurnih službi, jer smo uredno prijavili skup – i nadležnoj opštini Vračar i policiji – jasno navodeći da ćemo očistiti parkirajte i pređite neprikladni mural koji glasi Kad vojska na Kosovo vrata, koji je gigantskih dimenzija i veoma je srdačan, a okrenut ka parku koji je namenjen najmlađoj generaciji dece.

Javno smo to objavili, pozvali građane da nam se pridruže i imali smo jako lepu kampanju. Policija je došla da obezbedi taj skup, iako nije bilo velike potrebe, ali se iznenada pojavila Komunalna milicija koja je pokušala da nas spreči u našem delovanju. Pokazali smo sve papire koje smo dobili, rekli da imamo puno pravo na to jer smo prijavili skup, upozorili su nas da pravimo prekršaj, ali smo nastavili da bledimo. Niko nas nije zaustavio, policija ni prstom nije mrdnula, ali je komunalno preduzeće imalo pravo da podnese prekršajnu prijavu protiv nas.

Nedavno ste posetili Ukrajinu po drugi put od početka ruske invazije. Ovoga puta doneli ste humanitarnu pomoć u selo Bližnjuki na istoku zemlje. Kakav je bio odziv na akciju ovoga puta i odakle ideja da se kupi 400 knjiga za zajednicu Ukrajinaca u Srbiji?

– Odziv je bio neuporedivo bolji nego pre godinu dana. Ovog puta imali smo 190 pojedinačnih donacija. To govori u prilog tome da se društvo dramatično raslojalo po pitanju ruske agresije na Ukrajinu i da je u meri u kojoj postoji poražavajuća, šokantna, praktično krvoločna za mene, u jednom delu našeg društva, u drugom delu, postoji takođe je mnogo empatije., zabrinutost, spremnost i spremnost da se pomogne.

Ove godine smo prikupili pomoć za društveni centar u Bliznjuki, naselju od 3.500 stanovnika u Harkovskoj oblasti na istoku Ukrajine, koje je praktično administrativni centar niza sela koja se nalaze u neposrednoj blizini, u Lozovačkom okrugu. Pošto se Bližnjuki nalazi tik uz liniju fronta i prima veliki broj izbeglica, desilo se da grad od 3.500 stanovnika ima 5.000 izbeglica i razmere humanitarne katastrofe su zaista dramatične.

Uz to, medijska slika je takva da znamo mnogo o Mariupolju, Odesi, Harkovu, Kijevu… a divljaštvo koje ruska okupacija donosi u urbanu civilizaciju je realna slika rata. Međutim, u senci svega toga je i ruralna Ukrajina, o kojoj znamo vrlo malo, o kojoj ne vidimo apsolutno ništa i koja se često zaboravlja. Raspodela humanitarne pomoći, koja zaista dolazi u impresivnim količinama, nije ujednačena, a spisak neophodnih stvari koji smo dobili od društvenog centra u Bližnjuku bio je praktično srceparajući. Kada neko 2023. godine napiše da mu treba konzervisana hrana, topla odeća, pelene za decu i stare, ibuprofen, aspirin… zaista najosnovnije, onda razumete bol ljudi koji tamo žive.

Nakon toga smo objavili poziv za humanitarnu pomoć, a ovoga puta ljudi su iz dana u dan dolazili u Krokodilov centar i donosili sve što su imali. Nismo kvantitativno pristupali, dešavalo se da dođe neka baka i donese pakovanje pelena jer je to nešto što je mogla da priušti, a za nas su ta dela, posebno protiv opšte atmosfere u Srbiji, bila veoma značajna.

Ono što je veoma interesantno jeste da se u prikupljanje pomoći za Ukrajinu uključio i značajan broj Rusa, okupljenih u antiratne organizacije u Beogradu, kao i nekoliko ukrajinskih organizacija poput „Čini dobro“.

Usput smo uspeli u jednoj paralelnoj akciji. Zajedno sa devet izdavačkih kuća iz Srbije prikupili smo deo sredstava i od distributivnog centra u Kijevu kupili 400 knjiga na ukrajinskom jeziku koje smo doneli u Beograd kako bismo napravili pristojnu biblioteku za sve veći broj građana Ukrajine u našoj zemlji. Rado smo pomogli u oba smera – i ljudima koji žive u Ukrajini i ukrajinskoj dijaspori u Srbiji.

Sve vreme ste vodili svojevrsni „dnevnik” na društvenim mrežama, objavljivali zapise iz Ukrajine. Kako ste vi lično doživeli tu posetu?

– Za mene je to zaista veoma emotivna stvar. Kada je reč o ovim aktivnostima, imamo veoma dobru saradnju sa našim prijateljima iz Ukrajine, posebno sa piscem i prevodiocem Andrijom Ljupkom koji živi u Užgorodu. To je grad na krajnjem zapadu Ukrajine, koji se nalazi na ukrajinsko-mađarsko-slovačkoj tromeđi i preko kojeg u Ukrajinu ulazi velika količina humanitarne pomoći, uglavnom iz zapadnih zemalja. Od samog početka, Andrij na razne načine pomaže sugrađanima, ali i ukrajinskoj vojsci. Na primer, početkom rata otvorio je PaiPal račun i uspeo da prikupi stotine hiljada evra isključivo od pojedinačnih donacija, a tim novcem je do sada kupljeno 125 terenskih vozila, uglavnom iz Velike Britanije. , koji su servisirani i donirani ukrajinskoj vojsci, što je akutno potrebno.

Svojim kombijem dovezli smo humanitarnu pomoć iz Srbije u Užgorod, to je oko 800 kilometara, a onda smo robu iz kombija utovarili u te kamione i krenuli u konvoju na istok Ukrajine. Prešli smo 1.400 kilometara u jednom pravcu da bismo na kraju isporučili humanitarnu pomoć zaposlenima u društvenom centru u Bližnjuku. Zaista je dirljiv onaj trenutak kada pogledate u oči ljudi sa kojima ste mesecima ranije bili u redovnom kontaktu, kojima ste se trudili da im makar delimično i privremeno olakšate život.

Nakon što smo istovarili sve te kutije sa lekovima, sredstvima za higijenu, hranom i odećom, bili smo pozvani u malu salu, nismo znali šta ćemo tamo naći, a sve se to dešavalo bukvalno između dva vazdušna upozorenja koja su svakodnevna realnost. tamo . U toj sali okupilo se oko 200 građana, od najmlađih do najstarijih, koji su došli da nas pozdrave. Andrij i ja smo imali male književne matineje i to su zaista neprocenjivi trenuci.

Kompletan utisak je dodatno dramatizovao nakon što smo krenuli dalje na istok, otišli ​​smo praktično sve do prve linije fronta, ušli smo u Donjeck preko Harkovske oblasti. Količina razaranja i razaranja koju smo zatekli na tom putovanju je zapravo nešto što se ne može lako opisati. Mislim, scene iz Vukovara, verovatno Alepa, one stvari koje smo videli u Bosni i Hercegovini sredinom devedesetih… tako to izgleda. To je rezultat mehaničkog uništenja koje je zaista povezano sa jednom gorućom mržnjom. Kada vidite da je bukvalno svaka zgrada uništena – privatne kuće, vrtići, crkve, škole… da je apsolutno sve devastirano, to jednostavno ostavlja dubok utisak na čoveka koji ne prolazi lako.

Naš put je trajao pet dana, od čega smo jednu noć prespavali u krevetima, jednu noć na spratu mesnog vrtića u Bližnjuku, a preostale tri noći smo se vozili. Prešli smo 4.500 kilometara i iscrpljeni se vratili u Beograd, ali i dalje mislim da sve što radimo ima veliki značaj za nas, a posebno za one ljude koji su se našli uhvaćeni u strahu od agresije daleko moćnijeg komšije.

Nedavno ste najavili da će knjiga Duhovi, četvrti i poslednji tom Kloasa Maksima, započeta romanom U potpalublju, uskoro ugledati svetlost dana.

– Još 1992/93. I ja sam 2010. godine previše ambiciozno zamišljao da ću napisati tu tetralogiju, koja se zove Cloaca Makima i koja je počela knjigom U potpalublju. Nekoliko meseci nakon objavljivanja, ta knjiga je neočekivano nagrađena NIN-ovom nagradom, a ja sam se našla pred ogromnom pažnjom javnosti. Tada sam vrlo naivno govorio o svom književnom planu. Objašnjavao sam nadugo i opširno strukturu i suštinu te knjige od četiri knjige i povremeno dobijao podsmeh, jer mora da je bilo nečeg nadmoćnog i pretencioznog u tome što je neko ko je jedva objavio prvu knjigu rekao da već zna šta ide. da upišem u naredna tri. I ne samo to… već objašnjava kako će četvrta knjiga tetralogije biti pomerena negde daleko u vremenu u odnosu na vreme događaja prve knjige, ali i vreme u kome smo tada realno živeli i da pripovedač u njemu pripovedaće iz svetlije stvarnosti u kojoj su se završili svi ratovi.

Godine su prolazile, prve dve knjige sam objavio, na polovini treće stao sam sa početkom NATO bombardovanja Beograda, Srbije i Crne Gore, pisao sam i objavljivao razne stvari posle toga, a na ceo taj projekat sam se vratio tek oko 15-ak godina. godinama kasnije. Evo, sada konačno završavam celu stvar, baš kao što sam tada obećao, pisanjem četvrte, poslednje knjige tetralogije Cloaca Makima. Knjiga je u završnoj fazi pripreme kod izdavača i njeno objavljivanje se očekuje u maju.