Vladimir Kostić: Akademik

Da stvar bude gora, Kostić se našao na meti osuda zbog nečega što nije ni izgovorio u emisiji „Pregled dana“ već zbog toga što je branio mišljenje koje je izneo pre pet godina u intervju Radio Beogradu.

Kostić je tada, podsetimo, rekao da „neko ovom narodu mora da kaže da Kosovo više nije de fakto niti de jure u našim rukama“ i da je u ovom trenutku „jedina politička mudrost na koji način sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo“.

Odgovarajući na pitanje Jelene Obućine o toj izjavi i tvrdnji određenog vladike da on nije u pravu Kostić je doslovce rekao: „Ja potpuno prihvatam da ja nisam u pravu. Pitao bih tog vladiku odakle mu ubeđenje da je on u pravu. Iz prostog razloga što sam ja putovao, pre bukvalno nekoliko nedelja, i prelazio granicu. Tačno su mi pokazivali uglove ulica odakle počinje deo koji više nije zgodan za šetanje. S druge strane, bilo bi sjajno i eto svima relaksacije, da je Vladimir Kostić potpisao i Kumanovski i Dejtonski i Briselski sporazum. Onda imamo krivca i nemamo o čemu da razmišljamo. Ja bih sad pitao i tog vladiku da li su neki od velikih srpskih prelata izdajnici koji su srpski narod izvlačili i odvodili u drugu carevinu sa idejom da se pretekne. Da se otvore horizonti budućnosti. Jel Čarnojević izdajica? Ja mislim da nije.“

Uzgred, Kostić u trenutku izgovaranja nije znao da je u pitanju vladika Grigorije, pošto je intervju unapred snimljen.

Vladimir Kostić rođen je 18. oktobra 1953. godine u Beogradu. Medicinski fakultet završio je 1978. kao student generacije.

Od 1980. radio je u Institutu za neurologiju Kliničkog centra Srbije, a doktorsku disertaciju odbranio je 1986.

Fokus naučnog interesovanja bile su mu degenerativne bolesti nervnog sistema, a objavio je više stotina naučnih radova. Bio je direktor Klinike za neurologiju KCS i dekan Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Dopisni član SANU postao je 2000. godine, a redovni 2006. godine. Za predsednika Akademije izabran je 2015. godine.

U spornom intervjuu spomenuo je i da o svemu može da se razgovara ali ne i da ga ubeđuju da je izdajnik.

„Ja sam bio dole pod oružjem i moja deca su bila ovde. Jedan regrutovan u brdsku pešadiju, drugi za razmontiranje mina. E neću da mi takvi govore o rodoljublju.“