Vladisavljević: Produženim raspravama o formiranju vlade skreće se pažnja sa ozbiljnih problema

Odugovlačenje sa formiranjem Vlade Srbije, uprkos tome što je Srpska napredna stranka (SNS) osvojila dve trećine mandata, Vladisavljević posmatra iz ugla „kreiranja medijske slike“, ali smatra da za većinu građana ta tema nije „bitno pitanje, jer se ništa bitno neće promeniti“.

Formiranje vlade bitno je iz ugla vlasti, koju autor knjige „Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra“ vidi kao „ličnu“ i „poseban oblik nedemokratskog režima“.

Kako je u serijalu Kvaka 23 rekao novinarki Danici Vučenić, u tom režimu se „vrednuje lojalnost samom vrhu, a ne radno iskustvo, kvalifikacije, lični kredibilitet i politički autoritet, koji nisu važni da biste postali čak i predsednik vlade“.

On smatra da bi „stvaranje široke koalicije u Vladi Srbije  trebalo da ostavi privid pluralizma, kao što se privid kreirao i  prethodnih godina i meseci stvaranjem  proruske i proevropske lojalne opozicije“.

U taj privid pluralizma, zahvaljujući kontrolisanim medijima, i dalje veruje veliki deo građana, ali je Vladisavljević uveren da se „on polako kruni i da sve manji broj ljudi kupuje tu priču“.

Širokim savezom, prema njegovom tumačenju, vlast iz različitih razloga pokušava da disciplinuje Socijalističku partiju Srbije (SPS), „kao manjeg partnera“.

Upitan zašto SNS, formalno jači nego ikada, želi dodatno da oslabi SPS, on je odgovorio da „ovo nije  demokratski, već autoritarni milje“, a da trajanje vlade, kao ni „autoritarni izbori“, koji se održavaju kao sredstvo disciplinovanja partnera ili kao privid pluralizma prema međunarodnoj javnosti „nije toliko značajno“.

Vladisaljević „ne bi pridao značaj individualnim „pobunama“ unutar SPS, jer će se dispciplinovanjem, „vrlo brzo sve to zatvoriti“ i konstatuje da je to partija „posebnog tipa, sa nasleđenom podrškom, iako se kontinuirano urušava“.

„To je, međutim, stranka vlasti i oni znaju da će, ako pređu u pravu opoziciju, biti pedmet napada i samim tim bi veliki deo klijentelistički nastrojenih ljudi na svim nivoima vlasti, prešao u vladajuću stranku ili bi se jednostavno povukli iz SPS“, predvideo je Vladisavljević.

On se ne slaže do kraja sa tezom da Aleksandar Vučić, slabljenjem Ivice Dačića, pokušava da preuzme energetski sektor, koji je pod velikim uticajem Rusije, mada dopušta da „možda ima tih elemenata“, ali sumnja da je SPS sama kontrolisala tu oblast.

Za Rusiju je „bitan odnos sa državom kao celinom, a ne sa strankama pojedinačno“, ocenio je on i podsetio da su NIS ruskoj strani prodale prethodne demokratske vlade, sa kojima su „i Kina i Rusija imale sjajne odnose“.

Vladisavljević zato navodni sukob SNS i SPS tumači kroz prizmu „unutrašnjih igara za kontrolu klijentelističkih resursa“ i objašnjava da nije toliko ni bitno da li će vlada trajati godinu, dve ili tri, već je „bitno da dođemo u kontekst gde su mogući slobodni i pošteni izbori“.

Osvrćući se na ulične proteste, netransparentne podatke o epidemiji i zahteve velikog broja lekara koji traže smenu članova Kriznog štaba, on je rekao da su te „stvari povezane“.

Kako je predočio, „represija i izvođenje tih velikih kordona, korišćenje suzavca, bornih kola i konjice, posledica su straha vlasti od spontanih reakcija“, jer je svesna sopstvenog delovanja u kontekstu epidemije i „zna da je nezadovoljstvo mnogo šire od onog koje postoji na ulicama“.

„Situacija sa protestima je opasna po vlast više na srednji i dugi rok, jer takvi protesti ne mogu da sruše vlast, ali su signal da se stvari u društvu menjaju. I to je, između ostalog, posledica upravljanja epidemijom, što će dugoročno urušavati podršku vlastima, i oni se toga plaše“, ukazao je Vladisavljević.

Prema njegovom stavu, „autoritarni režim je proizveo brojne negativne posledice“, koje su se sada spojile sa epidemijom, kao egzistencijalnim problemom.

Epidemija je van kontrole, a za to je „neposredno odgovorna vlast“, naročito za ovaj drugi deo kada je, zbog održavanja parlamentarnih izbora, „spustila ograničenja, pa imamo eskalaciju broja zaraženih i preminulih, što je nateralo građane da čine ono što možda ne bi prethodnih nekoliko meseci“, rekao je Vladisavljević.

Prema njegovom stavu, epidemija je ubrzala neka dešavanja u društvu, ali je pokazala i da „vlast niti ima kapacitete, niti želju, da se ozbiljno pozabavi ključnim problemima“.

On je, takođe, primetio da „u široj opozicionoj javnosti postoje zahtevi za promenama i na opozicionoj sceni, naročito od dela građana koji nisu uključeni u stranke, ali im je jasno da bez stranaka nije moguć širi front otpora autoritarizmu“.

Vladisavljević misli da su koreni stanja u opoziciji duboki i sežu još u 2010. godinu, kada „demokratske stranke počinju da gube podršku među građanima, jer kao stranke vlasti nisu uspele da reše pre svega ekonomske probleme, a izgubile su i posvećenost demokratiji“.

Zato bi, kako smatra, „vođstvo stranaka trebalo menjati, jer nisu bili uspešni ni kao vlast, ni kao opozicija“, mada je danas teško biti opozicija kada ste „napadani od tabloidnih medija, ali i u bezbednosnom smislu, naročito na lokalu“.

Za promene nije dovoljno širenje opozicione javnosti, već morate da imate političke stranke u opoziciji,  jer bez političkih stranaka, nema ni autoritarizma, ni demokratije“ naglasio je Vladisavljević.

Ukazujući da se nezadovoljstvo među građanima širi, on je zaključio „da čemo ići iz krize u krizu“ sve dok nema ozbiljne političke artikulacije tog nezadovoljstva.