Vlast i stvarnost

U poslednjih par meseci, pod raznim izgovorima, ukinuto je nekoliko emisija koje su negovale politički dijalog, odnosno slobodnu razmenu mišljenja o pitanjima i temama važnim za društvo – „Utisak nedelje“, „Problem“, „U centru“. Emisija „Kažiprst“ na B92 je neutralisana tako što je iz svog dugogodišnjeg termina na koji su gledaoci navikli, prebačena u vesti od 16 časova. Prethodno je autorkama bilo ponuđeno da se emisija snima, a ne da ide uživo, jer televizijski studio kao nema mogućnosti za emitovanje uživo. Ako u sve to uvežete da na medijskoj sceni danas imate samo državne medije i tabloide, par njih je pod državnom kontrolom, mirne duše može da se kaže da je list Danas ostao jedini nezavisan medij u Srbiji.

Kad nemate polemiku u javnosti, to je jasan znak da vlast nije u stanju da podnese stvarnost. Ako vlast nije u stanju da podnese stvarnost, ma koliko je tabloidi bojili u ružičasto, onda to znači da vlast nema odgovore na probleme stanovnika Srbije. Tu se ubacuje tračak stvarnosti, pošto rekonstrukciju vlade imamo na šest meseci. Nikad nije bilo više štrajkova – prosveta, policija, zdravstvo i na kraju advokati koji drže u blokadi celokupno pravosuđe već skoro dva meseca, bez izgleda da će se stanje nešto popraviti. Nikad više afera, medijskih optuživanja, prepucavanja, prozivki, medijskih hapšenja…

Ovo što se dešava danas u Srbiji nema veze sa evropskim putem niti sa podrškom koju vlastima daju evropski zvaničnici. To je jednostavno shvatanje demokratije koje ima aktuelna vlast. Nisu se ni njeni prethodnici mogli podičiti preteranim demokratskim delovanjem. Bilo je tu žestokog pravnog nasilja, otimanja poslaničkih mandata, sumnjivih odluka, zloupotreba vlasti i medija, kao i pritisaka na iste, naročito ekonomskih.

Šta hoću da kažem? Ova vlast jednostavno nema demokratski potencijal koji je potreban Srbiji u ovom trenutku. Realno, nema je nijedna stranka u Srbiji, jer su sve domaće stranke bazirane na liderstvu, odnosno na jednom čoveku. Odatle i ovakva medijska situacija. Ako nema javne polemike oko važnih pitanja jednog društva, onda to znači da su mediji pod potpunom kontrolom vlasti, koja onda preko njih projektuje svoju sliku stvarnosti. A naša stvarnost nije nimalo ružičasta. Društvo je u stanju stalne tenzije, veštački izazvane političke napetosti. Očekuju se reformski potezi već skoro tri godine, bolji život samo što nije, ali da se strpimo, sad će investitori da nagrnu sa svih strana kao skakavci, a mi bez odbrane. I onda – ups – smanjivanje penzija, ups – ode EPS, ups – ode Telekom… Za to vreme, između slavljenja ratova, parastosa ubijenima, komemorativnih svečanosti (!?), parada sa zastarelom vojnom opremom, sa televizora nas bombarduju virtuelni projekti. Pa šta je to ako ne virtuelna stvarnost?! Jedna je stvarnost u kojoj živi vlast, a druga u kojoj živi narod. Nema dodirnih tačaka. U tom haosu koji sama država stvara da bi lakše manipulisala profitiraju jedino političke kaste i njihovi tajkuni. Narod i dalje ropće.

Možda najslikovitiji primer kakva je medijska slika Srbije u ovom trenutku najbolje pokazuje gostovanje dvojice ministara – pravde i policije, na Studiju B. Valjda je to bila ona emisija koja je zamenila Sarapin „Problem“. Jedan peva, drugi otpevava. Ništa nije sporno, nema nezgodnih pitanja. Med i mleko teku, idila. I svi su pobedili. Kao što iz izveštaja RTS-a o incidentu kada je brojnim upadicama prekinuto premijerovo predavanje u Londonu. Iz tog izveštaja jedino možete da shvatite da se incident desio, ali ne i kakav. Ono što je novinarima bilo najvažnije jeste da je premijer na kraju pobedio! Snimak tog incidenta je kasnije izbrisan sa svih društvenih mreža. Piše – ne postoji.

Da zaključimo. Očito je propaganda ono što vlast želi. Kao što se zna, propaganda zamagljuje stvarnost. Problem sa stvarnošću je što kad-tad ispliva na površinu.