Vlast i sudstvo omogućuju tabloidima da lažu

Kada bi sudske kazne bile znatno više, verovatno bi se donekle regulisalo medijsko tržište, odnosno sadržaj koji se plasira. Da li bi to značilo i gašenje pojedinih nezavisnih medija, posebno onih na lokalu koji ne primaju sredstva iz budžeta niti dobijaju novac za projekte, za naše sagovornike nema dileme – ko poštuje zakon i etičnost profesije, ne bi trebalo da brine.

– Drakonska kazna ne može biti pretnja bilo kojim medijima ukoliko postupaju u skladu sa zakonom i novinarskim kodeksom. Kazna koja ne boli, praktično, legalizuje da možete bez ikakvih provera objaviti informaciju koja nečiji ugled može stravično narušiti – kaže za Danas advokat Viktor Gostiljac upitan da prokomentariše navode o niskim kaznama za klevete i laži koje objavljuju pojedini mediji.

– Nije tajna da vest ili informacija imaju ogroman značaj i da onaj ko ih plasira ima veliku moć. Problem kod nas je što tu moć ne prati odgovornost ili je ona bagatelisana niskim kaznama. Zakonodavac bi morao tu da interveniše. Novinari bi, sa svoje strane, morali da budu sposobni da procene koja informacija ima dovoljan kvalitet da bi mogla da se prezentuje javnosti, i da od svojih izvora traže validne potvrde ili dokaze svojih tvrdnji. Drugim rečima, da istražuju, da rade na svojoj priči, kako bi ona bila ozbiljna – ukazuje Gostiljac.

U suprotnom, dodaje, novinar postaje prost transmiser i glasnogovornik i biva zloupotrebljen.

– Tu novinarstvo mora izvršiti unutrašnju diferencijaciju, kako ne bi svako mogao nositi časno ime novinara. Prema tome, uvođenje reda u naš javni prostor je neophodno i tu potrebu ne smemo mešati sa nezavisnošću medija. Nema nezavisnosti medija bez njihove odgovornosti – naglašava Gostiljac.

Njegov stav je da, ukoliko, bi neki medij bio finansijski ugrožen zbog sudske kazne, to ne bi bio atak na medije već početak stvaranja uređenog sistema u kome bi učesnici javnog života i novinari počeli da poštuju značaj izgovorene reči.

– Ovo tvrdim i kao advokat, jer mi advokati smo, braneći svoje klijente, koji su takođe građani ove države, vrlo često u poziciji da se borimo ne samo protiv državnog aparata i tužilaštva, već celokupnog javnog mnjenja, koje je često povodljivo i nekritičko – zaključuje Gostiljac.

Rodoljub Šabić, advokat i nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja, ističe za Danas da neoprezno, neprofesionalno i olako plasiranje neistina a pogotovo svesno i namerno laganje i vređanje radi potkopavanja nečijeg ugleda treba da bude sankcionisano.

– Mislim da bi sankcije morale biti naglašeno individualizovane i prema materijalnim uslovima konkretnog medija i pogotovo, pre svega, prema broju slučaja u kom je utvrđeno da su lagali i vređali. Takođe, mislim da bi efikasna sankcija bila i striktna obaveza medija da na što vidnijem mestu, (npr. čak i na naslovnoj strani i više puta) objavljuje informaciju da je sud utvrdio da je iznosio neistine, lagao i vređao, ukazuje Šabić.

On dodaje da naš glavni problem nije zakonom predviđena visina sankcije već nešto mnogo gore – nejednakost pred zakonom.

– Opšte je poznato da imamo tabloidne medije koji su bukvalno fabrike laži, koji objavljuju neverovatnu količinu neistina i uvreda i za koje čak i pravosuđe u jadnom stanju kakvo je naše, to često mora da konstatuje. Apsurdno je da ti i takvi budu sankcionisani isto kao mediji kojima se sporadično bez namere dogodi neprofesionalan propust kojim nekog uvrede. A još je apsurdnije da su upravo ti provladini mediji na konkursima za dodelu javnih sredstava koje vlast daje kao podršku raznim medijskim projektima uvek u vrhu liste, da dobijaju najviše novca – naglašava Šabić.

Prema njegovim rečima, vlast ih indirektno ali praktično javnim novcem podržava i u plaćanju sankcija u slučajevima kad se s njima suoče.

– A pogodnosti za njih ima još. Taj fenomen nejednakosti pred zakonom nažalost sve je prepoznatljiviji i u sudskoj praksi. Zato se sve češće susrećemo sa primerima kakve spominje Dragan Đilas u pismu sudijama da se za nagrublje laži koje su istovremeno i najteže uvrede izriču krajnje skromni, bukvalno smešni iznosi ako je predmet laži i uvreda neko ko je protivnik vlasti. Uz to sporovi u kojima je tužen neko ko je ljubimac vlasti odugovlače se preko svake mere, po pravilu traju nedopustivo dugo, toliko da zapravo gube svaki smisao – ističe Šabić, dodajući da ćemo se pre ili kasnije morati suočiti sa zastrašujućim dimenzijama štete koju sve to proizvodi.

Povodom niskih odštetnih zahteva koje sudovi određuju medijima zbog kleveta i laži, advokat Jovica Todorović naglašava za Danas da ovde ne govorimo o kažnjavanju medija, već o naknadama nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova oštećenima, žrtvama neprofesionalnog, pa čak i zlonamernog, političko-propagandnog rada medija, koji su, upravo tako i zbog toga, i prestali da budu mediji.

– Ali, kako je i kažnjavanje novinara po važećim propisima moguće, na stvari se može gledati i šire, pa i kao na mogućnost kažnjavanja medija. Reč je, naime, o dve društvene vrednosti, koje su obe legitimne, odnosno opravdane, i zaslužuju društvenu, pa i pravnu, dakle i sudsku zaštitu. Na jednoj strani su prava ličnosti, dostojanstvo, čast, ugled, privatnost, a na drugoj sloboda izražavanja. U demokratskom društvu je neophodno zaštiti ličnost svakog građanina, ali je takođe neophodno svakome omogućiti slobodu izražavanja. U saveremenom javnom životu, a posebno u politčkoj sferi, ova dva dobra često dolaze u koliziju, bivaju suprotstavljena jedno drugom, pa je neophodno pronaći optimalni balans između njih – ukazuje Todorović.

On dodaje da naši sudovi vode politiku optimalnog (ne)zameranja.

– Dakle, tuženi novinari i mediji se obavezuju na plaćanje minimalnih novčanih iznosa, tako da je tužiocima, odnosno žrtvama političke propagande uvek (a posebno ako i kada dođu na vlast) moguće reći: Usvojili smo vašu tužbu, šta hoćete!? A tuženima, medijima iza kojih često stoji aktuelna vlast: Morali smo da usvojimo tužbeni zahtev, ali toliko malo treba da platite… – navodi Todorović.

Prema njegovim rečima, nužno je da sud tamo gde sloboda izražavanja zaslužuje prevagu odbije tužbu, iako su u javnoj raspravi izrečena mišljenja i stavovi koji su objektivno izazvali duševni bol onoga na koga se odnose, a tamo gde prevagu treba dati zaštiti prava ličnosti, da visina novčane naknade bude adekvatna značaju povređenog dobra.

– Ovako kako naši sudovi sada postupaju, prava ličnosti se bagatelišu, njihove povrede upravo time se i stimulišu, pa se sloboda izražavanja pretvara u svoju suprotnost, a javna rasprava se lišava elementarnog minimuma morala i pristojnosti, i pretvara u zlonamernu diskreditaciju, i time gotovo uništavanje političkih protivnika. Takođe, ta svojevrsna “uravnilovka“ može, i često biva pogubna za male, lokalne, nezavisne mediji, kojima i relativno mali iznosi novčanih naknada mogu da ugroze opstanak – naglašava.

Todorović dodaje da izlaz treba tražiti u dva pravca – prvi je uspostavljanje nezavisne sudske vlasti, kako bi se sudije zaštitile od sadašnjih ali i budućih vlastodržaca, a drugi je izmena propisa, kako bi se jasno razdvojili mediji od političko-propagandnih glasila.

Đilas: Zbog malih kazni ljudi veruju u laži

Predsednik SSP-a Dragan Đilas napisao je nedavno otvoreno pismo predsedniku Višeg suda u Beogradu Aleksandru Stepanoviću i predsedniku Apelacionog suda Dušku Milenkoviću, zbog, kako je naveo, prakse sudova koja se svodi na to da se za najstrašnije laži koje objavljuju tabloidne novine i televizije ili izgovaraju funkcioneri Srpske napredne stranke izriče minimalna odšteta.

„Pedeset hiljada dinara po vama vredi bol koji se proživi kada zajedno sa još nekoliko stotina hiljada građana pročitate ili vidite da ste lopov, kriminalac, da ste tukli ženu i decu, da imate trojke koje upadaju u stanove i siluju i pljačkaju, da spremate atentat na predsednika države, da organizujete ubistvo njegove dece, da za svoj narod tvrdite da je genocidan, da radite za Tačija i Kurtija, da ste deo narko-klana, da ste u dilu sa ljudima koji su odsecali glave…“ Svi takvi tekstovi i TV emisije imaju za posledicu činjenicu da dobar deo građana u takve laži veruju. Zbog toga su naša deca žrtve verbalnog i fizičkog nasilja u školama, a mi žrtve, za sada, uglavnom samo verbalnog nasilja na ulici“, naveo je Đilas u pismu.