Vlast ima potrebu da kontroliše sve delove srpskog društva

Čudno bi bilo ako bi osmovekovna nacionalna ustanova, koja je čuvar najboljih tradicija ovog naroda, dozvolila da jedna, u kvalitativnom smislu, od najlošijih političkih garnitura u istoriji srpskog naroda, stavi pod svoju kontrolu jerarhiju SPC. Ja verujem da će se jedinstvo i autonomija Crkve očuvati i da će se pokazati jalovim svi nedobronamerni pokušaji spoljnog intervenisanja u unutarcrkvena pitanja – kaže pravni istoričar Zoran Čvorović, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, u razgovoru za naš list povodom sutrašnjeg izbora novog poglavara SPC.

* Čime objašnjavate tvrdnje pojedinih visokih crkvenih krugova da je pritisak vlasti na SPC pred  predstojeći izbor novog patrijarha nezapamćen u novijoj istoriji?

– Novovekovna država po svojoj prirodi teži da proširi i potvrdi svoju efektivnu vlast nad celim društvom i njegovim ustanovama. To je posledica suverenosti kao ključnog atributa moderne države. Pri tome, režimi sa snažnim autokratskim crtama, kakav je i lični režim Aleksandra Vučića, imaju neuporedivo veću potrebu od demokratskih režima da afirmišu svoju vlast nad najuticajnijim društvenim ustanovama, kakva je i Crkva. To što režim u Srbiji govori i ono što vole da čuju pripadnici NVO sektora i članovi Crkve ne govori u prvom redu o ideološkom galimatijasu vlasti, već o njenoj potrebi da kontroliše sve delove srpskog društva i sve društvene ustanove. Pri tome, Vučić ima jasan zadatak da u ovoj godini dovrši svoju kosovsku politiku zaključenjem tzv. sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma sa tzv. Republikom Kosovo i u tom trenutku bi za njega svakako bilo bolje da se na čelu Crkve nađe episkop koji je do sada potvrdio svoju lojalnost vlastima u Srbiji i koji bi sve učinio da javnost ne čuje jasan i glasan stav SPC o ponuđenom rešenju kosovskog pitanja. Vučić je na primeru Crne Gore shvatio da SPC ima mobilizacioni potencijal da na nacionalno osetljivoj temi okupi veliki deo društva i pruži uspešan otpor režimu.

* Može li istrajavanje Sinoda na presedanu da se izborni Sabor održi u kripti Svetosavskog hrama da ugrozi održavanje izbornog zasedanja?

– Današnji episkopi SPC bi morali da se ugledaju na svoje prethodnike i da ne dozvole da pitanje izbora novog partijarha postane izvor deoba, a time i dokaz slabosti Crkve. Stoga od početka sva proceduralna pitanja mora da se rešavaju konsenzusom, pa i pitanje mesta zasedanja Sabora.

* Da li je od obnove SPC 1920. i izgradnje današnje Patrijaršije 1935. bilo primera da je patrijarh biran izvan sedišta SPC?

– Koliko ja znam patrijarh se uvek birao u zgradi Patrijaršije od kada je ona podignuta, a apostolski žreb se vršio u patrijaršijskoj kapeli Svetog Simeona Mirotočivog. Naravno, ne postoje formalne prepreke da se zasedanje Sabora održi i na drugom mestu, ali bi za odstupanje od dosadašnje duge i dobre prakse morao da postoji valjan razlog. Bilo bi na primer opravdano, ukoliko za to postoje tehničke mogućnosti, da se patrijarh bira u istorijskom sedištu srpskih patrijaraha – u Patrijaršiji u Peći. Mesto zasedanja Sabora SPC treba da bude takvo da i fizičkim karakteristikama obezbedi da se u miru i sabornom duhu, daleko od očiju javnosti, a posebno daleko od uticaja države, reši pitanje izbora patrijarha. Sabor episkopa jedne Crkve nije isto što i parlament.

* Da li je aktuelni Sinod odlukama i ponašanjem, izašao iz svojih ustavnih i kanonskih ovlašćenja i koliko stoje ocene da su u SPC poslednjih godina „crkvena vlada“ i Sabor kao „crkvena skupština“ zamenili uloge?

– Ustavom SPC nadležnosti Sinoda su postavljene dosta široko i, reklo bi se, bezobalno, tako da se teško može govoriti o protivustavnosti pojedinih odluka. Ovakva ocena bi zahtevala detaljnu analizu. Iz ugla kanona, koji imaju veću pravnu snagu od Ustava, već na prvi pogled sporne su ustavne odredbe, a i sama dugogodišnja praksa koja se ogleda u težnji da Sinod zameni Sabor. Ovakva nekanonska praksa podseća na višedecenijsku tendenciju u uporednoj ustavnopravnoj praksi jačanja egzekutive na račun zakonodavne vlasti, odnosno vlade na račun parlamenta. Saborna priroda crkvenog ustrojstva definisana je još 37. kanonom Svetih apostola – samo Sabor svih episkopa ima pun obim vlasti u okviru jedne autokefalne pomesne crkve. Sva pitanja koja prevazilaze nadležnost eparhijskog arhijereja mogu da budu predmet rasprave i odluke samo na Saboru svih episkopa. Sinod može da vrši samo tehničke poslove između zasedanja dva Sabora.

* Zbog nagomilanih problema u SPC postoji li kanonska mogućnost da se posle izbora novog poglavara odmah donese odluka o redovnom zasedanju Sabora, koji se nije sastajao do maja 2019?

– Prema kanonima redovno zasedanje Sabora može biti samo posle Vaskrsa. Ako postoje opravdani razlozi moguće je sazvati Sabor i pre toga u vanredno zasedanje.

* Da li je izbegavanje aktuelnog Sinoda da zakaže planirani jesenji Sabor 2019. i odlaganje sabornih sednica 2020. zbog pandemije virusa korona mogu biti u uvod u stvaranje „stalnog“ Sinoda u SPC, zašta se zalažu neke uticajne vladike iz aktuelnog sastava „crkvene vlade“?

– To bi bilo potpuno suprotno brojnim kanonima Crkve, koji ne poznaju nikakav „stalni“ Sinod koji bi bio zamena za Sabor. „Stalni“ Sinod više bi odgovarao državnim vlastima, koje znatno lakše mogu da kontrolišu mali organ od pet članova, nego Sabor sa više od četrdeset episkopa. Umesto „stalnog“ Sinoda treba afirmisati ulogu Sabora, tako što bi se vratilo na kanonsku praksu, potvrđenu odlukama Peto-šestog Trulskog sabora, o obavezna dva godišnja redovna zasedanja sabora svih episkopa.

* Pokojni patrijarh Irinej na čelo SPC došao je kao čovek „dijaloga i srednjeg puta“. U kakvom stanju je ostavio Crkvu, odnose u Saboru i koliko je zaista otvorio prostor za upliv vlasti – prethodne i sadašnje, na crkvena pitanja?

– Koliko je pogubno svako mešanje države u izbor patrijarha pokazuje izbor patrijarha Irineja. Tada se uveliko govorilo o ogromnom pritisku stranaca i Borisa Tadića na Sabor SPC. Ubrzo nakon izbora patrijarha, ti spoljni „igrači“ su novom patrijarhu ispostavili naloge u vidu uklanjanja tzv. nekooperativnih vladika, počev od ondašnjeg raško-prizrenskog episkopa Artemija. Za vreme patrijarha Irineja u kratkom periodu protivustavno i nekanonski bilo je uklonjeno čak pet episkopa, što se nije dogodilo u novijoj istoriji SPC. Uz to, iako je saradnja sa srpskom državom potrebna, SPC se za vreme patrijarha Irineja previše približila vlasti koja ima izrazitu autokratsku prirodu i time je opasna za samu autonomiju Crkve. Novi patrijarh bi morao da saradnju SPC i države Srbije uspostavi na jasnim i čistim osnovama. Država mora da uvaži glas Crkve i njenu etiku, a to je i etika više od dve trećine građana Srbije u pitanjima obrazovanja i nacionalne kulture. Ukoliko toga nema, onda se ne može govoriti o saradnji Crkve i države, već o zloupotrebi crkvene jerarhije od strane državnih vlasti.

Prioriteti

– U SPC bi moralo da se obnovi bogoslužbeno, mističko jedinstvo narušeno nesprovođenjem brojnih saborskih odluka o bogoslužbenog poretku. Morala bi da se zaustavi dalja konfederalizacija SPC kroz eventualno donošenje novog Ustava SPC. Kao najuglednija srpska nacionalna ustanova, SPC bi morala jasno i glasno da se odupre svakom novom pokušaju amputacije KiM iz sastava Srbije i afirmaciji tzv. kosovske nezavisnosti od strane državnih vlasti Srbije. I najzad, SPC bi morala odbrani dosadašnji jasan stav o nekanonskoj odluci patrijarha Vartolomeja da dodeli tomos o autokefalnosti tzv. Pravoslavni crkve Ukrajine, jer je takav stav ključan odbrani jedinstva svetskog pravoslavlja, ugroženog samovoljnim odlukama Fanara – nabraja profesor Zoran Čvorović šta bi trebao da budu prioriteti novog poglavara SPC.