Vlast se za kvalitet obrazovanja zalaže deklarativno

On je to rekao komentarišući izjavu ministra prosvete Mladena Šarčevića da je resorno ministarstvo u postojećem sastavu uspelo da izvrši u potpunosti sve što je predvidela postojeća Strategija koja se odnosi na period od 2012. do 2020.

„Mi smo negde krajem 2019. godine od Evropske komisije, odnosno Komesarijata za obrazovanje dobili ocenu da je njena realizacija 100 odsto. Bilo je teško to raditi, jer nije postojao ni akcioni plan kako to treba da izgleda“, naveo je ministar.

Ivić, međutim, kaže da su akcioni planovi za prve četiri godine (od 2012. do 2016) odavno urađeni i da ih je usvojila Vlada, ali da do danas nisu ostvareni. Objašnjava i pozadinu ministrove izjave:

– Izradu Strategije je finansirala Evropska unija i kada je Ministarstvo potraživalo nova finansijska sredstva, EU im je tražila da podnesu izveštaj da li je nešto iz Strategije urađeno. Onda je u Ministarstvu tajno urađen izveštaj bez konsultacija sa nama i upoređivanja sa akcionim planovima. Oni su napisali da je Strategija ostvarena sto odsto i poslali EU. Netačno je da je Evropska unija to potvrdila, takvu ocenu nije ni mogla dati, jer se time ne bavi – navodi Ivić.

Strategija je, podsetimo, usvojena 2012, u vreme kada je ministar prosvete bio Žarko Obradović, premijer Ivica Dačić, a potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić. Početkom 2015. Vlada je usvojila Zaključak o akcionom planu za sprovođenje Strategije, da bi sredinom te godine Vučić u svojstvu premijera najavio narednu – 2016, kao „godinu reformi u sferi obrazovanja i zdravstva. Očigledno previđajući da su svi reformski koraci zacrtani u tada važećoj obrazovnoj strategiji. Pomaka u njenom ostvarivanju nije bilo tokom mandata Srđana Verbića, a njegov naslednik Mladen Šarčević početkom 2017. je Strategiju nazvao „spiskom lepih želja“, ocenivši da se „ne može se ostvariti jer zahteva jednosmenski rad, duži boravak dece u školi, veću zaposlenost ljudi, a mi sve imamo obrnuto“.

Na pisanju nove strategije se, prema rečima ministra, radi poslednjih osam meseci, a usvajanje se najavljuje za jesen.

Upitan šta govori činjenica da je od 2012. do danas na vlasti manje-više ista politička opcija, a da nije bilo ništa od proklamovanih ciljeva još uvek važeće Strategije, Ivan Ivić kaže se oni za kvalitet obrazovanja zalažu samo deklarativno. U stvarnosti stvari stoje drugačije.

– Strategija razvoja obrazovanja do 2020. godine je insistirala na tome da je obrazovanje razvojni faktor Srbije. Međutim, sadašnjoj vlasti je prioritet dualno obrazovanje koje je primarno obrazovanje u trogodišnjim stručnim školama, a PISA testiranje je pokazalo da je od 74 do 89 odsto učenika trogodišnjih srednjih škola funkcionalno nepismeno. Dakle, razvoj Srbije se oslanja na niže nivoe obrazovanja i to niskog kvaliteta. To je ono što potire tvrdnju vlasti da im je obrazovanje važno – kaže Ivić.

On dodaje da je većina mera sadašnjeg Ministarstva išla ka centralizaciji moći odlučivanja, a to je u u suprotnosti sa tendencijom podizanja kvaliteta obrazovanja. Ukazuje da su autonomija obrazovnih institucija (ne samo na univerzitetskom nivou) i pedagoška autonomija nastavnika osnovni preduslovi kvaliteta. Kao jedan od ključnih problema Ivić smatra inicijalno obrazovanje i ukupan profesionalni razvoj nastavnika, a tome je u još uvek važećoj strategiji posvećeno značajno mesto.

– Strategija se zalaže za profesionalizaciju profesije nastavnika jer je to ključni faktor kvaliteta obrazovanja. Ona je predvidela da nastavnici imaju dobro obrazovanje iz struke koju će predavati, ali i da budu dobro osposobljeni za profesiju nastavnika. Na primer, biolog i nastavnik biologije nisu identična zanimanja – ukazuje Ivić i napominje da se u ovom domenu nije uradilo ništa.

Na naš komentar da su neke promene u obrazovanju na tragu onoga što Strategija predviđa, poput obuka nastavnika za drugačiji način rada, jednosmenski rad i izbornost u gimnazijskim programima, Ivić iznosi niz kritika na ono što se trenutno događa, napominjući da su te promene urađene improvizovano, ad hok i bez jasnih ciljeva, nauštrb kvaliteta. Kaže da su problematični i kvalitet obuka nastavnika, kvalitet izvođača obuka i dužina trajanja, te da se najava o uvođenju 13 tipova gimnazije direktno kosi sa Strategijom i Pravcima razvoja obrazovanja, u kojima jasno piše da je funkcija gimnazije da učenicima pruži opšte obrazovanje, a ne da se ide ka specijalizaciji. Naš sagovornik ukazuje na apsurd da nema koncepcije gimnazijskog obrazovanja, a radi se koncepcija mature. Primedbe ima i na uvedene izborne programe i tvrdi da je na terenu „haos“. Što se tiče jednosmenskog rada, ističe da su promene krenule u tom pravcu, ali da se ne zna kako to funkcioniše u školama. Ivić ukazuje na još jedan krupan problem u obrazovanju koji nije rešen, a to je racionalizacija mreže škola. Iako, kako kaže, postoje precizni domaći predlozi za rešavanje ovog problema, Ministarstvo je naručilo dokument o tome od Svetske banke koji je nedostupan javnosti.

Naš sagovornik iznosi primedbu i da se ne zna ko su pisci nove strategije, za razliku od važeće, u čiju su izradu bili uključeni najkompetentniji ljudi iz naše zemlje i strani recenzenti.

Obezbeđenje kvaliteta

Ivan Ivić podseća da su u procesu izrade aktuelne Strategije razvoja obrazovanja primenjeni brojni mehanizmi za obezbeđivanje kvaliteta. Između ostalog, formiran je Savet projekta izrade Strategije koji su činili ministar, dva državna sekretara, predsednici svih nacionalnih saveta (NPS, NSVSO, Saveta za nauku, Nacionalnog saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih), a za svaki nivo obrazovanja od predškolskog do doktorskih studija formirane su stručne komisije od najkompetentnijih istraživača i nastavnika iz prakse.

Te komisije su najpre uradile koncepciju strategije za dati nivo koja je diskutovana i potom usaglašavana sa opštom koncepcijom Strategije. Predlog strategije za svaki nivo je sadržao analizu stanja obrazovanja na tom nivou, SWOT analizu, definisanje osnovnih problema, predlog strateških mera i definisanje odnosa sa drugim segmentima Strategije i sa drugim povezanim sektorima. Za predlog strategije za svaki nivo obrazovanja je određen recenzent koji je dao pismenu recenziju koju su autori predloga morali ozbiljno da razmotre, a svaku izmenu ili odbijanje predloga recenzenta su morali pismeno obrazložiti.

Za određene predloge strategije za svaki nivo određen je plaćeni kritičar, koji je imao zadatak da identifikuje sve slabe tačke predloga, a autori predloga su na kritičke primedbe bili obavezni da pismeno odgovore. Tako pripremljeni predlozi za svaki nivo obrazovanja su išli na javnu raspravu, a sve utemeljene sugestije su ugrađene u finalnu verziju predloga strategije.