Vlastodršci samo sebi podižu spomenike: Monumentomanija, hiper produkcija spomen-obeležja kao manipulacija istorije

U knjizi posvećenoj spomeničkoj politici u Srbiji od 1989. do 2021. godine Makuljević pre svega uočava fenomen našeg društvenog i političkog života – monumentomaniju – veliku produkciju javnih spomen obeležja.

– Skoro da se svakodnevno otkrivaju novi spomenici a malo je gradova u Srbiji koji nisu dobili nekakvo spomen-obeležje u poslednje tri decenije. Spomenički objekti: skulpture, arhitekstonske konstrukcije, spomen ploče, česme… nastaju nezamislivom brzinom. Ubrzani ritam „proizvodnje” spomenika poslednjih decenija doveo je do svojevrsne monumentomanije, koja je u potpunosti potisnula sve druge aspekte u organizovanju i osmišljavanju javnog prostora, ističe profesor Makuljević.

Izgradnja javnih spomen obeležja je komplikovan proces, barem bi trebao da bude, u normalnim okvirima.

– To znači da mora da se opredeli mesto, odrede finansije, odabere umetnik, podseća Makuljević, dodajući da je takav proces nekada bio dugotrajan jer je podrazumevao radove i saglasnosti raznih stručnih komisija a „nedostatak sredstava za njih se uvek podrazumevao”.

Tako je bilo još od podizanja prvog velikog javnog spomenika na terititoriji Srbije knezu Mihailu u Beogradu.

– Prvo su bila dva konkursa i oba su odbačena jer ni jedan nije zadovoljavao. S razlogom se smatralo da je postavljanje spomenika „oblikovanje grada” i samim tim veoma važno jer utiče na ljude na mnogo načina, izražava i daje sliku o tom društvu, kaže Makuljević za Danas.

Više nije tako. Poslednjih decenija procedure su skraćene i netransparentne iako su u pitanju pare građana.

– Maksimalno se izbegavaju stručnjaci – urbanisti i istoričari umetnost. Puno je improvizacija, nejasnoća, misterija… I ranije se podrazumevalo da i neko iz vlasti bude u odborima za podizanje spomen-obeležja ali njihovo mišljenje tada nije bilo presudno. Danas konkursi i procedure ne postoje. Spomenici se podižu neverovatnom brzinom uz minimum transparentnosti a uloga političara je dominanta. Oni su alfa i omega ove monumentomanije, zaključuje naš sagovornik.

A kod novopodignutih spomenika koji niču kao pečurke posle kiše nema ni slova S od spomena što ovakvo obeležje trebalo da predstavlja.

– Neko od političara samo dođe i slika se na njegovom otvaranju i ode. A spomenik ostaje, emituje svoju „poruku”, „zrači” jer vizuelna dela oblikuju taj javni prostor, opominje Makuljević.

Po njegovom mišljenju „najbolji primer” za sve to je spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu, čija je cena izrade čak proglašena za državnu tajnu, bez pravih obrazloženja kako i zašto je odabrana baš ta ličnost, taj prostor, taj vajar…

– Neko se iznenada „setio Stefana Nemanje”, koga, eto, nigde nema. Kako nema, pa njegova ikona postoji u svakoj crkvi. Napravljeno je nešto što nema nikakve veze sa tom kulturom sećanja koja je kod nas uobličena vekovima. On Nemanje je napravljen neki velikog ratnika poput Konana Varvarina sa porukom da je on pobedio Vizantiju a nije, zaključuje on.

Istoričarka Dubravka Stojanović je, uz Barbaru Murovec i Milana Ristovića, recezent knjige „Memorija i manipulacija”. Ona citira našeg kolegu Stojana Cerovića – da je kod nas prošlost neizvesnija od budućnosti.

– Tako je sa svakom novom vlašću. Pa, čak i tokom jedne iste prošlost se promeni do te mere da ne možemo da je prepoznamo. I spomenička politika je jedan od načina, poput udžbenika kako se kod nas istorija koristi, zloupotrebljava i kako se njome manipuliše.

Uvek popularni heroji iz Prvog svetskog rata – vojvoda Mišić – Valjevo… Foto: Z. S. M.

… i vojvoda Stepa – Kumodraž Foto N. Makuljević

A, vlasti manipulišu istorijom kada nemaju šta da ponude danas a još manje za sutra – onda posegnu za manipulacijom prošlošću, smatra ona.

I po njenom mišljenju spomenici o kojima piše Nenad Makuljević u svojoj knjizi nemaju nikakve veze sa istorijom.

– Kada se kod nas podigne spomenik on ne govori ništa o prošlosti, događaju ili ličnosti kojoj je posvećen već isključivo o sadašnjem trenutku i onome ko ga je podigao. Počevši od toga da Nikola Pašić na trgu u Beogradu ni na koji način na liči na sebe, da Nemanja na svom grandioznom spomeniku ispred nekadašnje Železničke stanice nema nikave veze sa onim što je istorijski Nemanja – sve to samo ima veze sa sadašnjošću, sa današnjim vladarima koji te spomenike podužu u stvari sebi i šalju poruku o sebi samima, izričita je profesorka Stojanović.

Ti spomenici su način da „čitamo” sadašnjost.

– Takvi spomenici ostaju da šalju poruke i slaće i u budućnost ideje, određene vrednosti koje oblikuju naše društvo. Dakle, šta mi hoćemo sa sobom danas. Ali oni ostaju i za budućnost da emituju tu sliku i formraju buduće srpsko društvo i u tom smislu je njihova opasnost još veća za budućnost nego za sadašnjost, potencira Dubravka Stojanović na poruci Makuljevićeve knjige.

U knjizi „Memorija i manipulacija – Spomenička politika u Srbiji 1989-2021” je podizanje spomen-obeležja u ovom periodu podelio u tri faze: Miloševićeve vlasti (1989. do 2000. godine) i tranziciju od socijalizmu ka nacionalizmu, period demokratskih vlasti (od 2000. do 2012. godine) i fazu od nacionalizma do eskapizma i vladavinu „naprednjaka” (od 2012. godine do danas) monumentomaniju pod senkom aristokratije.

– Društvo bi spomenicima moglo i moralo da „završi” neke istorijske događaje. Ali, ratovi koji su vođeni 90.-ih godina prošlog veka nisu dobili odgovarajući spomenički kraj. Tim ratovima ponovo se podižu novi, kripto spomenici. Malo, malo, pa u nekoj kasarni „nikne” spomenik nekome ko je rušio po Vukovaru ili proglašen za ratnog zločinca. Ili se istaknu se borci sa jednog ratišta a drugi nikada nigde ni pomenu… Manipuliše na sve moguće načine a bitni aspekti tog procesa ostaju potpuno nepoznati…, kaže Nenad Makuljević.

Povratak u „dublju” i „dalju” istoriju – knez Lazar – Kruševac Foto N. Makuljević

Hajduk Veljko – Negotin Foto N. Makuljević

U svojoj knjizi on ističe da postoji mnogo spomenika vojnicima koji su pali u NATO bombardovanju a sa druge strane one koji su bili mobilisani i na služenju vojnog roka i poginuli u Hrvatskoj niko više ne pamti.

– Ne postoji jasan odgovor država kako da pronađe „normu” na koji način će se pamtiti ljudi koji su poginuli mobilisani u „njeno” ime nego su svi „zapakovani” u velike nacionalne narative… I koristiš ih samo kad ti trebaju, po principu – sve će to narod pozlatiti, ističe on.

Takođe, on izdvaja kao jedan jedini i potpuno nemušt, neuspešan spomenik nevinim žrtvam aratova 90.-ih koji je bio postavljen na prostoru ispred Železničke stanice a potom uklonjen da i izmešten sa Trga da bi se podigao Nemanjin.

Za recenzentkinju knjige Dubravku Stojanović, sem što demokratske vlasti „nisu znale šta će i kako će se odrediti prema ratovima 90.-ih godina” ključna stvar je i njihov (ne)odnos prema Zoranu Đinđiću i „kako ga pamtiti”, o čemu Makuljević takođe piše u svojoj knjizi.

– Izuzev spomenika koji je podigla njegova majka u Prokuplju, i nekih spomen – ploča takav spomenik nije podgnut ni za vreme demokratske vlasti a ni do danas. Time je otoren prostor da Vučić podgine spomenik Đinđiću. Demokratska vlast je to „direktno predala” Vučiću da ga on slavi, a ne oni njegovi saradnici. Na taj način Vučić sam sebi podiže spomenik a ne Đinđiću, jer je toliko vremena proveo pokušavajući da se uporedi sa njim i predstavi sebe kao njegovog pravog nastavljača, ne libi se da istakne ona.

Treća faza spomeničke kulture pod „naprednjačkom” vlasti po mišljenju profesora Nenada Makuljevića i Dubravke Stojanović „tone” još dublje u sredni vek. Podižu se spomenici despotu Stefanu, Sibinjanu Janku i centralni spomenik Nemanji pogrešan i „fejk” u svakom smislu.

Ali, u toj i takvoj kulturi sećanja i spomeničkoj politici uočljivo je da nešto „nedostaje”.

– Kod nas ne postoji javni spomenik običnom čoveku, demokratiji, demokratskim procesima, žrtvama, da se nekako očoveči ta spomenička kultura sećanja. Već su spomen-obeležja podignuta samo i isključivo vladarima, završava Makuljević razgovor za Danas, dodajući da takvi spomenici, naravno, postoje kao privatni ali to je sasvim drugo polje izučavanja.

Spomenici žrtvama ratova 90.-ih tek posle NATO bombardovanja – Večna vatra – Beograd Foto N. Makuljević

Spomenik Uspenje Kragujevac Foto: Z. S. M.

Knjiga „Memorija i manipulacija” Nenada Makuljevića imala je svoju promociju sredinom prošlog meseca u Botunju kod Kragujevca u Klubu „Vidosav” čiji je osnivač poznati književnik Vidosav Stevanović.

Mentalno smo još uvek u ratovima

Knjiga Nenada Makuljevića „Memorija i manipulacija” objavljena je u kultnoj antroploškoj biblioteci „20. vek”.

– Ovo je izuzetno važna knjiga jer dolazi u trenutku kada govorimo o politici i kulturi nasilja. Mentalno smo još uvek u ratovima i to političko i kulturno nasilje jasno govori o spomeničkoj politici u Srbiji. Nasilje nad prošlošći i nad memorijom, srećemo u istoriografiji, udžbenicima, književnosti, nauci, kao i u umetnosti, kaže urednik izdanja antropolog Ivan Čolović.

Sam Čolović je autor knjige „Smrt na Kosovu polju” koja se bavi manipulacijom i mitom o srednjovekovnom događaju iz vojne i političke istorija a koji je služio za „proizvodnju nacionalističke mitologije” još od sredine 19. veka.

– Makuljevićeva knjiga govori o spomenicma ali ne samo o njima. Iz različitih uglova i različitih aspekata ovo je kod nas prva i jedina knjiga o ovoj temi – monumentomaniji, ističe on, dodajući da je „ovom knjigom istorija umetnosti u Srbiji podigla sebi spomenik”.

Po njemu „Memorija i manipulacija” je inicijalna ideja, ako ne za knjigu, onda makar za zbornik radova o spomeničkoj politici na prostorima svih država bivše Jugoslavije (a, u širem regionu i Bugarske povodom rušenja spomenka Georgi Dimitrovu) čiji bi urednik bio Nenad Makuljević.

Vizuelna kultura ima veliku društvenu ulogu

Nenad Makuljević je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Glavne oblasti istraživanja obuhvataju srpsku umetnost 20. veka, balkansku i jugoslovensku vizuelnu kulturu i odnos izmedju umetnosti i politike.

Makuljević je stekao doktorat na Univerzitetu u Beogradu 2004. Objavio je , izmedju ostalog, knjige: „Umetnost i nacionalna ideja u 19. veku: sistem evropske i srpske vizuelne kulture u službi nacije” i „Osmansko-srpsko Beograd: vizuelnost i kreiranje gradskog identiteta (1815-1878)”.

Učesnik više međunarodnih projekata i konferencija i organizator medjunarodnih konferencija: Visual Culture of the Balkans: State of Research and Further Directions – Belgrade 2014. i Creating Memories in Early Modern and Modern Art and Literature – Belgrade 2017.

Kič sa seoskih grobalja prelio se u javnu sferu – spomenik diktatoru Hejdara Alijevu – Beograd Foto N. Makuljević

Milorad Pavić – Beograd Foto N. Makuljević

– Srpska istorija umetnosti boluje od toga da se generalno bavi samo lepim stvarima a, na primer, kičom, koji se sa seoskih grobalja „prelio” na javne spomenike i prostore – ne, kaže Makuljević za Danas.

Po njegovom mišljenju vizuelna kultura ne podrazumeva samo „bavljenje nečim što je umetnički dobro”.

– Ja proučavam šta se to u vizuelnoj sferi dešava i kakvu to društvenu ulogu ima. Klasična istorija umetnosti kod nas to ne prepoznaje kao temu – jer nije umetnost, zaključuje on.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Kako je izgledalo protest u Kragujevcu: Demonstrantima se obratio provokator (FOTO)

Mjuzikl Zorba kragujevačkog Teatra pred beogradskom publikom u Pozorištu na Terazijama

Urušavanje nosećih stubova društva: Nemamo pravo da ćutimo – Pokret građana Kulturna revolucija

Pesnički kolektiv „Svi mi“ na turneji sa performansom „Poezija zna“