Vo na ražnju za bolji život

– Bilo je dobrih, slabijih i nikakvijeh perioda. Sad je tek krenulo bolje vrijeme. Plate su redovne, firma kao firma, ja mislim, da je čak i najjača po platama u Republici Srpskoj – kaže zadovoljno.

Malo menja izraz lica kada ga pitamo za prošlost. Seća se da je najteže bilo posle završetka rata u Bosni.

– Ja sam moro ić’ u rat. Kad sam se vratio iz rata bio je haos, pokradeno je puno stvari iz rudnika. Nije bilo plata po devet meseci. Živeli smo tako što smo išli privatno raditi, da bi se preživelo. Deca su mala bila. Tavorilo se sve dok EFT-a nije došla. I nije nam samo procvetala firma, već i Stanari, i sva okolina – od Doboja pa nadaleko – priča Dragan.

On je prošle subote proglašen za najboljeg radnika u rudniku. U plavoj koverti, na svečanosti na platou pored površinskih kopova, uručena mu je nagrada od pet hiljada konvertibilnih maraka (oko 2500 evra). Novčane nagrade je dobilo još šest radnika.

Nije ni čudo, onda, što u vreme uglavnom sumnjivih privatizacija, posle kojih radnici štrajkuju katkad i više nego ranije, u malenim Stanarima svake godine, sredinom maja, peku bika na ražnju u čast novih vlasnika. Podignu veliki šator ispod koga svira muzika uživo, te dovuku celu cisternu “nektar” piva.

– Ovo je vo broj šest. Zato što je ovo šesta godina kako nam je svanulo – kažu nam rudari okupljeni na proslavi.

Rudnik „Stanari“ se još od sredine osamdesetih godina suočavao sa ozbiljnim finansijskim problemima i pratećim pobunama radnika. Problemi su se pogoršali sa ratom i velikim ekonomskim padom kao posledicom. Zbog nedostatka sredstava i ulaganja u obnavljanje i nabavku nove opreme, nivo proizvodnje je iz godine u godinu opadao. Čak je 2004. proizvodnja bezmalo stala, a rudnik nije mogao da zadovolji potrebe svojih kupaca. U tom trenutku je zapošljavao 284 radnika. Moral zaposlenih je zbog nagomilanih dugova i neisplaćenih zarada bio na izuzetno niskom nivou. Suočene sa mogućnošću likvidacije rudnika i socijalnog sloma, vlasti Republike Srpske su u septembru 2004. raspisale međunarodni tender kako bi se našao privatni partner za rudnik. Na tenderu je pobedila EFT grupa, srpskog biznismena Vuka Hamovića.

Od tada je zaposleno još 215 novih radnika i sada rudnik ima 450 zaposlenih. EFT je do sada investirala preko 40 miliona evra u razvoj rudarsko-energetskog kompleksa Stanari. Nabavljena je nova oprema, uključujući kamione, dampere, buldožere, bagere, kombije za prevoz zaposlenih, vatrogasnu opremu i vozila. Izgrađena je servisna radionica, a kontinualni sistem iskopavanja je u potpunosti remontovan.

Sve zaostale zarade su isplaćene, a plate su udvostručene. Prosečna plata u rudniku je sada preko 1000 KM , što je znatno iznad državnog proseka. Pored socijalnog programa koji je obavezujući po ugovoru o koncesiji, EFT se obavezala da obezbedi i dobrovoljni edukativni program (uključujući i časove engleskog), a takođe je osnovala i potpuno novi IT centar za lokalnu osnovnu školu u Stanarima. EFT takođe sprovodi obiman program stipendiranja za đake u Stanarima, kao i za decu svojih radnika.

Posle šest godina, na četiri kilometra od rudnika, EFT grupa gradi i prvu privatnu termoelektranu na ovim prostorima.

– Izgradnja termoelektrane biće prava stvar, jer ima dosta omladine nezaposlene, ružno je da ‘odaju okolo, da kradu, da obijaju, da se tuku po kafićima. Posao je svakom bitan, i meni i onom naraštaju mlađem. Ja imam već dete za posao, jednu sam ćerku udao, imam dvoje unučadi. Valjda će oni bolje živeti nego ja. Bilo je trenutaka kada se nas šestoro u kući nije moglo prehraniti – kaže Dragan Čanić.

Vozač Vojko Grujić, posle 36 godina rada, preračunavao se kraj cisterne sa pivom.

– Sad su ti, buraz, veće plate trostruko! Ako ovako ostane, biće pravo – veli. Dodaje da se sad ljudi “biju” za radno mesto u rudniku.

Stojan Kitić, međutim, otišao je u penziju samo godinu dana nakon što je površinski kop privatizovan.

– Bilo je nekad ovde svega i svačega. Sad je mnogo veća disciplina, al’ bez veće discipline nema ni love. Mi smo ranije sedeli tu u kafani i pili po ceo dan, jer nije bilo plate, pa nisi ni hteo da radiš – objašnjava Stojan.

Kad su ih privatizovali, veli rudar Vid Radić, svi su mislili da je to konačna propast

– Bilo je nekada mnogo ružno, ideš na posao dangubiš, nemaš para, nemaš platu, nemaš ništa. Kako je bilo, dobro je ispalo. Ima posla, ide roba, ima para – objašnjava Vid. Nada se da će kad bude izgrađena termoelektrana plate biti još veće.

U samim Stanarima se nije ratovalo, ali se ratovalo na sedam kilometara dalje, kaže rudarski poslovođa Goran Lazić. Objašnjava, pak, da se međunacionalne tenzije više ne osećaju, sve se vraća u normalu. Rat je ipak ostavio velike ožiljke. O tome svedoči i spomenik poginulim rudarima u centru Stanara.

Lokacija termoelektrane je na zapadnom obodu stanarskog basena. Ova lokacija se graniči sa putem Stanari – Banja Luka na istoku i železničkom prugom Banja Luka – Doboj na severu.

– Rudnik funkcioniše tako što je sve podređeno budućoj termoelektrani. Povećava se otkrivanje uglja, tako da u momentu kada termoelektrana krene moramo imati tri miliona tona otkopanog uglja. Ovo su količine neophodne za funkcionisanje planirane termoelektrane, kapaciteta 300 MW. Otkopan je već jedan kilometar od kopa ka termoelektrani, ostalo nam je još tri. Kad se završi sa ovim kopom, otvorićemo i novi blizu elektrane. Do tada ugalj plasiramo našim stalnim kupcima – kaže Mile Lukić, šef otkopavanja i otpreme uglja Rudnika “Stanari”.

Rudnik trenutno ima klijente i u Federaciji BiH, recimo u Tuzli, što dosta govori o vraćanju međunacionalnog poverenja i saradnje. Amira Švraka iz Elektroprivrede BiH priča da sa Rudnikom “Stanari” sarađuju odlično.

– Što se tiče kvaliteta isporuke uglja zaista imamo sjajnu saradnju, prezadovoljni smo, presrećni. Obično ljudi kupe firmu u privatizaciji za jednu marku, i to bude klasično pranje novca – dok je ovo nešto drugačije, za svaku pohvalu. Ja sam kao stanovnik Bosne stvarno srećna što je jedan ovakav čovek kupio rudnik, i što je on sad školski primer uspešne privatizacije. U saradnji se ne oseća uopšte neka nacionalna razlika, izuzetno je korektno, bez ikakvih primedbi – objašnjava Amira.

A u Teslić, Doboj i okolinu počeli su da se doseljavaju i Beograđani. Gordana Bogdanović, finansijski direktor Rudnika “Stanari”, došla je iz Beograda u Teslić, gde živi tokom nedelje, a onda vikend provodi u glavnom gradu Srbije.

– Ja imam 32 godine iskustva, radila sam u velikim kompanijama, za mene je vrlo izazovno da dođem na realizaciju jednog ovakvog projekta. Tu nema granica, da li je to ova ili ona zemlja. Radi se o projektu koji traži stručne ljude koji mogu to da vode. Nije bilo teško preseliti se, zaista. Kad ste tu onda ste potpuno posvećeni tome, i vezani ste za projekat. Rukovodeća ekipa je uglavnom iz Beograda, lepo se slažemo za rudarima, družimo se. Hoćemo da obučimo ljude iz ove sredine da nas jednog dana zamene – priča Gordana.

Taj dan u Stanarima završio se pesmom, pod šatrom. Vo broj šest završio je svoju misiju. Sve je izgledalo kao jedna potpuno atipična balkanska priča.

Kinezi po sistemu “ključ u ruke”

Ponude za izgradnju TE Stanari podnelo je četiri kompanije, a EFT grupa je kao najpovoljnijeg ponuđača izabrao Dongfang Electric Corporation iz Kine. Ugovor između dve kompanije je potpisan u maju prošle godine. Dongfang Electric Corporation jedan je od vodećih proizvođača energetske opreme na svetu, i uopšte jedna je od najvećih kompanija u Kini. Poznata je pre svega po proizvodnji velikih hidro, termo i nuklearnih elektrana, vetrogeneratora, kao i sposobnosti realizacije projekata po sistemu „ključ u ruke“ u svojstvu generalnog izvođača. Dongfang u svojim fabrikama zapošljava 23.000 radnika, a godišnji obim proizvodnje je 30.000 MW.