Vodi li Diković nezakonito Vojsku Srbije?

I Ministarstvo odbrane i čelnik Vojnog sindikata Novica Antić pozivaju se na istu odredbu Zakona o Vojsci Srbije, član 110, ali iznose oprečne tvrdnje.

Na upit RSE, Ministarstvo odbrane odgovara da „načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Ljubiša Diković, u skladu sa zakonskom regulativom obavlja svoju dužnost, pa su sve odluke koje donosi i potpisuje zakonite“.

Ministarstvo ukazuje na to da je „članom 17 Zakona o Vojsci Srbije propisano da predsednik Republike donosi ukaz o prestanku službe za profesionalna vojna lica na formacijskim mestima čina generala, a članom 110 istog zakona definisan je način prestanka vojne službe profesionalnog vojnog lica“.

Dalje se navodi da „profesionalno vojno lice ne može samovoljno napustiti dužnost pre donošenja propisanih akata o prestanku profesionalne vojne službe, imajući u vidu specifičnost vojne službe i dužnosti koju obavlja“.

O odgovoru Ministarstva odbrane predsednik Upravnog odbora Vojnog sindikata Srbije Novica Antić kaže „da oni pogrešno i ciljano, u svom interesu, tumače pravne norme koje regulišu službu u Vojci“.

O poslednjem navodu Ministarstva da profesionalno vojno lice ne može samovoljno napustiti dužnost, imajući u vidu specifičnost vojne službe koju obavlja, Antić kaže: „Načelnik Generalštaba ne obavlja specifičnu vojnu službu. Specifična vojna služba je jasno definisana pravilnikom koji donosi ministar odbrane, a koji definiše specifičnu službu kao službu pod otežanim uslovima – to su padobranci, ronioci, pirotehničari itd. Dakle, on ne vrši specifičnu službu“.

Drugo i najvažnije, po Antiću, jeste da Ministarstvo odbrane izbegava da citira i primeni odredbe člana 110 Zakona o Vojsci Srbije, stav 1, tačka 9 pod tačka 6.

„Tu se jasno kaže da načelniku Generalštaba VS po sili zakona prestaje služba kad navrši 40 godina staža i 58 godina života. Znači, na to ne mogu da utiče volja ni poslodavca ni zaposlenog. Dakle, njemu prestaje služba po sili zakona“, kaže Antić.

„Akt koji bi u ovom slučaju doneo predsednik Republike, pošto se radi o generalu, samo može da konstatuje da je njemu prestala služba. A u ovom slučaju ispada da načelnik Generalštaba ima veću silu nego što je sila zakona; znači, on proizvodi veću silu svojom voljom, bolje rečeno, samovoljom, nego što je to sila zakona. Onog momenta kada mu je prestala služba po sili zakona, a nije dobio ukaz Predsednika da mu je služba produžena, Diković nije trebalo da dođe na posao“, pojašnjava Antić.

Iz stava 2 člana 110 Zakona proizlazi da se Dikoviću na njegov zahtev služba može produžiti do dve godine, ali je takav predlog već trebalo da pripremi ministar odbrane i da zaključno sa 22. majem predsednik Republike o tome donese ukaz.

Ministar nije uputio predlog za produženje službe Dikoviću, nemamo informaciju da je ovaj podneo zahtev za to, a ni predsednik do danas nije doneo ukaz da se načelniku Generalštaba produži služba, tvrdi naš sagovornik RSE i ističe da je pravno gledano, od 22. maja sve što Diković odluči, naloži ili naredi pravno ništavno.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji Dikoviću ukazom nije produžio službu, a svojevremeno je izjavio da je bio potpuno neinformisan u pogledu odlaska načelnika Generalštaba u penziju po sili zakona.

„On je rekao da ga njegov vojni kabinet u vezi sa tim nije obavestio, niti mu je bilo šta u vezi sa tim rečeno. Dakle, iz te izjave možemo da zaključimo da Predsednik nije uopšte bio upoznat sa tom činjenicom“, podseća Antić.

To što je Diković protivzakonito na čelu Generalštaba Vojske i što nema ni zamenika Generalštaba, jer je general Jovica Draganić početkom prošle godine penzionisan, dovelo je do još jedne alarmantne činjenice, uverava Antić.

„Nama je narušena subordinacija, jednostarešinstvo i komandovanje u Vojsci – i to sve na najvišem mogućem nivou“, navodi Antić.

Predrag Petrović, iz nevladinog Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, ocenjuje za RSE da postoji mnoštvo slučajeva kršenja zakona.

„Radi se o tome da se korak po korak ta situacija kršenja zakona normalizovala u Srbiji, tako da više niko i ne obraća pažnju na takve slučajeve. Nažalost, radi se o normalizaciji nenormalnog u Srbiji. Jednostavno, nekako su se ljudi saživeli s tim i smatraju to normalnim stanjem, što je mnogo opasnije nego samo kršenje zakona“, ocenjuje Petrović, koji konstatuje da kad je reč o stepenu odgovornosti general Ljubiša Diković svesno krši zakon, ali da ni predsednik Republike u ovom slučaju nije vršio svoje nadležnosti.

Ratna prošlost generala Dikovića i njegove brigade krajem devedesetih godina obeležena je ratnim zločinima počinjenim u zoni odgovornosti njegove brigade na Kosovu – u opštinama Srbica i Glogovac.

U vezi s tim zločinima Fond za humanitarno pravo (FHP) je objavio dva dosijea početkom 2012. godine, kako bi ukazao da je zbog toga on nedostojan vršenja funkcije načelnika Generalštaba Vojske Srbije.

Iako je Diković 2013. godine podneo tužbu protiv Fonda i njegovog osnivača Nataše Kandić zbog povrede ugleda i časti i dobio taj spor tri godine kasnije, Fond je uputio ustavnu žalbu na presudu Apelacionog suda u korist Dikovića.

Nemanja Stjepanović, istraživač u FHP, za RSE kaže da ratni zločini ne zastarevaju i da u tom smislu ništa ne menja odlazak ili neodlazak generala Dikovića u penziju.

„Mi mislimo da on treba da bude pozvan na odgovornost zbog zločina koji su počinjeni u prisustvu njegove brigade ili u akcijama koje je po njegovom naređenju ona sprovodila. Dakle, Diković je bez sumnje komandovao brigadom koja je bila prisutna na terenu ili je predvodila akcije po njegovom naređenju u kojima su počinjeni zločini nad kosovskim Albancima 1999. godine“, podseća Stjepanović.

FHP je naknadno došao i do novih dokaza o učešću 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije kojom je Diković komandovao i u drugim zločinima nad albanskim civilima sa Kosova i skrivanju njihovih tela u tajnoj masovnoj grobnici u Rudnici.

Tužilaštvo za ratne zločine je 2012. odbilo da sprovede istragu o navodima dosijea o Ljubiši Dikoviću. U oktobru 2015. godine, obavestilo je FHP da vodi pretkrivični postupak u vezi sa krivičnom prijavom FHP-a protiv Dikovića i još trojice bivših pripadnika 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije za zločin u Rezali, u kojem su pripadnici snaga VJ ubili više od 40 civila, od kojih je 27 pronađeno u masovnoj grobnici u Rudnici.

Prvostepenu presudu u korist Dikovića 2016. godine potvrdio je i Apelacioni sud iste godine.

Nemanja Stjepanović kaže da im tokom suđenja nije bilo dozvoljeno da iznose dokaze za tvrdnje na osnovu kojih su pozvali na Dikovićevu odgovornost.

„To je bio jedan proces koji je po nas unapred bio osuđen na propast zato što suštinska stvar, a to je potkrepljenje tih naših tvrdnji, nije bilo moguće, nije bilo moguće izneti dokaze i onda je sud na osnovu toga, ućutkavši nas takoreći, doneo presudu da je Diković u pravu u toj tužbi njegovoj protiv nas“, kaže Stepanović.

Fond za humanitarno pravo je nakon pravosnažne presude u korist Dikovića podneo žalbu Ustavnom sudu, a ukoliko bude bilo potrebno, žaliće se i Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.

Tekst preuzet sa RSE